Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Naš dom: Jelisaveta i Tomo Katurić

Kuća za duge plovidbe

Svetski prvak u filateliji i bivši kapetan broda, obišavši zemaljsku kuglu četiri puta rešio je da se ukotvi u Kamenarima i posveti se porodičnom biznisu, pa je, osim postojeće kafane, koja za sto godina nijednom nije zatvorena, počeo da vodi i galeriju slika...

Piše: Vesna Čađenović
Photo: Risto Božović

Kapetan duge plovidbe, osnivač prve privatne galerije u Crnoj Gori, vrstan filatelista čija je kolekcija poštanskih marki na ovogodišnjem svetskom takmičenju, održanom pre nekoliko meseci u Vašingtonu pod pokroviteljstvom predsednika SAD, osvojila zlato, Tomo Katurić, celog života je jednom nogom bio na moru, a drugom na zemlji. Rođen je i odrastao u porodičnoj kući Katurića u Kamenarima. S nepunih osamnaest godina u nekoliko koraka je prešao desetak metara kamenog dvorišta koje kuću deli od mora i ukrcao se na brod. Prve tri kadetske godine plovio je na brodovima Jugoceanije, a sledećih sedamnaest je morima i okeanima sveta jezdio pod malteškom zastavam kompanije poznatog Dobroćanina Dabinovića.
Pošto je četiri puta obišao zemljinu kuglu i video mnoge gradove, rešen da najbolje godine života pokloni porodici, pre jedne decenije zauvek je spakovao kapetansku uniformu i vratio se porodičnom biznisu, supruzi Jelisaveti i sinovima Đorđu i Lazaru.
U prizemlju dvospratne kamene kuće, oko koje danonoćno vrvi od ljudi i automobila koje moćni trajekti prevoze s jedne obale zaliva na drugu, Tomo dočekuje znane i neznane goste. Izračunao je da godišnje kroz njegovo dvorište prođe više od milion ljudi. U ulozi ugostitelja poznati barba se odlično snašao: porodična kafana koju je otvorio njegov deda Tomo u oktobru će slaviti stoti rođendan, a posebno je ponosan što za ceo vek ni jedan jedini dan nije bila zatvorena, iako radi dvadeset četri sata dnevno.

Soba jedrenjaka
- Kuću je sagradio moj deda Tomo Katurić 1906, i iste godine u njoj je otvorio kafanu. Deda se bavio trgovinom pa je često putovao, posebno u Rusiju. Tad su putovanja trajala mesecima, pa je brigu o kafani uvek preuzimao neko od muških članova porodice. Kasnije se moj otac uključio u ovaj posao, a ni ja nisam hteo da prekidam tu tradiciju. Trenutno renoviramo unutrašnjost kafane, ali ćemo zadržati ambijent i sve starine koje smo nasledili - kaže Tomo pokazujući s ponosom izvanredno očuvani šank kome je već sto godina.
Drvenim zavojitim stepenicama sa malim odmorištem na sredini iz prizemlja se lako stiže na gornji sprat. Na početku hodnika, koji razdvaja sprat na dva simetrična dela, stoji čiviluk a ispod njega vaza s tri bambusa. Jelisaveta, koja na svim putovanjima prati supruga, donela ih je iz Vašingtona.
- Tamo vlada prava pomama za ovom vrstom isprepletanih bambusa. Sve žene koje su bile sa mnom u grupi kupile su ih, a pošto su me ubedile da bambus u kući donosi mir, sreću i zdravlje, kupila sam i ja. Objasnili su mi da broj mora biti neparan, i da treba kupiti tri, sedam ili dvadeset jednu mladicu. Odlučila sam se za ove tri.
S jedne strane zida bledožute boje, kao u galeriji prošlosti, poređane su slike Tomovih predaka, pradede Mata, dede Toma, ali i strica i oca Đorđa. Između njih čuče nevelike starinske zidne lampe u obliku cveta čiju dršku od bronze u ruci drži maleni anđeo. Na dugačkoj komodi novijeg datuma pažnju privlači stari telefon, koji još uvek odlično radi, i dve vaze kupljene pre dvadesetak godina u Kini. Pet belih lustera u obliku ruže krase visoku tavanicu. Oni čine komplet sa zidnim lampama i celom prostoru pružaju dovoljno svetlosti. U dnu hodnika, pored drvenog rama za vrata koja vode u spavaće sobe, postavljen je sto sa kompjuterom. Dvadesetogodišnji Lazar, koji će se uskoro pridružiti starijem bratu Đorđu u nekoj od pomorskih kompanija, napravio je tu radni kutak za sebe.
Kuća u kojoj se nalazi spomen ploča kralju Aleksandru teško je stradala u zemljotresu, pa su se, pričaju domaćini, namučili dok su je sanirali.
- Zidovi su ispucali, krov srušen, a staklene stvari i nameštaj gotovo potpuno uništeni. Šta smo mogli nego da zasučemo rukave i damo se na posao. Samo za sanaciju kuće potrošeno je dvadeset sedam tona cementa, a u zidove smo ugradili i trideset čeličnih šipki kako bismo ih ojačali. Sređivali smo prostoriju po prostoriju, jer smo hteli da sačuvamo svaku staru sitnicu, pa je tako zadržan i prvobitni raspored prostorija - priča Tomo.
Kardifov servis, masivna srebrna pepeljara s podmornice Nebojša, murano ogledala, desetak petrolejskih lampi, srebrna činija za čećer, ikona Bogorodice kupljena u Odesi i mnogobrojne skupocene vaze raspore đeni su po komodi i u staklenoj vitrini nabavljenoj pre nekoliko godina. Spoj starog i novog daje posebnu draž. Na drvenom podu boje čokolade dve skupocene vaze iz dinastije Čin podupiru maketu jedrenjaka donetu iz Španije. Još nekoliko maketa najpoznatijih jedrenjaka na svetu raspoređeno je po salonu čije zidove prekriva dvadesetak slika naših najpoznatijih slikara. Pored starinskih vrata s mesinganim kvakama stoji statua žene od crvenog kamena.
- Ovu figuru sam kupio u Indiji, teška je više od dvadeset kilograma. Nije lako vući to sa sobom. Kad sam bio u Frankfurtu, u jednom trenutku mi je, onako umornom, došlo da je bacim, ali sam se uzdržao. Za dvadeset godina, koliko sam plovio, obišao sam sve najpoznatije muzeje sveta, bio u mnogim gradovima. Svaki boravak u luci koristio sam za obilazak znamenitosti i kupovinu vrednih stvari. To su radili moji preci, a i sinove sam učio da onome što već imaju treba da pridodaju nešto vredno. Mene su često na brodu čudno gledali dok sam teglio sve ove stvari, jer drugi su se utrkivali ko će kupiti poznatiju marku muzičkih uređaja, ili kakve druge tehnike, a meni to na pamet nije padalo. Bilo bi mi smešno da kažem kako sam obišao svet, a da u stvari ništa nisam video.

Zajedno na talasima

Drvena figura Hepi mena visoka pola metra privlači posebnu pažnju.
- Kad sam je video u Bombaju, morao sam da je kupim. Toliko mi se dopala da sam uzeo dve. Jednu sam zadržao, a drugu odneo na poklon Miliću od Mačve. Teško je poverovati koliko joj se obradovao.
Tomo Katurić je, osim što živi u kući koja je pravi mali muzej, 1991. godine u Igalu otvorio svoju galeriju.
- Slike su moja pasija. Dok sam bio na brodu, potrošio sam dosta para kupujući dela najpoznatijih majstora. U svakom gradu gde sam bio trčao sam na izložbe. Bilo je normalno da otvorim galeriju. Prva slika u kolekciji bila je delo Slobodana Slovinića, našeg istaknutog slikara iz Budve.
Katurići se najradije okupljaju u prostranoj kuhinji ili u kapetanskom salonu, gde Tomo s prijateljima igra šah.
- Leti smo uglavnom napolju, a sad su nam majstori u kući pa gotovo da i nemamo vremena, ali sam tu prostoriju opremio po svom ukusu. Žena je birala nameštaj za kuhinju, a ja sam osmislio kako treba da izgleda moj salončić. Posle su majstori obavili ostalo. Sad uživam u njemu.
Poznanstvo s Jelisavetom se posle nekoliko godina završilo srećnim brakom koji traje već četvrt veka.
- Oženio sam se s trideset godina. Bio sam u to vreme student Više pomorske škole, danas se to zove Fakultet za pomorstvo. Sreo sam Jelisavetu i od prvog trenutka sam znao da je ona žena mog života. Znam da joj nije bilo lako da podiže decu dok sam plovio, pa je sad vodim na sva putovanja. Uskoro polazimo na takmičenje filatelista na Malti, a obećao sam joj i krstarenje.
- Tomo se uvek trudio da bude pažljiv prema meni i deci - kaže Jelisaveta. - Dok je plovio, često sam bila kod njega na brodu, a sad obavezno zajedno putujemo. U kući nismo nikad pravili probleme oko toga ko šta treba da uradi. Jednostavno osetimo kad jedno drugom treba da priskočimo u pomoć. Bilo je teško dok su deca bila mala, ali sam znala šta me čeka, i da svaki posao ima i dobra i loše strane.
Tomo i Jelisaveta vole putovanja i druženja. U njihovom domu okupljaju se mnoge javne ličnosti. Veliki kućni spomenar čuva nekoliko stotina potpisa poznatih imena.
- Svake godine navrati neko od mojih prijatelja. Dok je bio živ, redovno je dolazio Milić od Mačve, a dolazili su mnogi, od Cvetka Lainovića do Dada Đurića. Idemo na pecanje, pričamo. Uvek nađemo način da lepo provedemo vreme. Sledećeg meseca očekujem Miloša Šobajića.