Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Ksenija Đokić

Živeo je za sreću drugih

Kćerka Jovana Janićijevića Burduša, legende srpskog glumišta, u intimnoj ispovesti se priseća nezaboravnih avantura svoga oca, pored koga je, osim tajni zanata, naučila da su oči ogledalo duše

Piše: Boris Jakić
Photo:Jelena Mandić i privatni album

Da život nije bajka u kojoj dobro naposletku uvek pobedi, glumica Ksenija Đokić je shvatila kad joj je iznenada umro otac Jovan Janićijević Burduš, veliki dramski umetnik i čovek čije je lice izazivalo pregršt pozitivnih emocija kod miliona Jugoslovena. Imala je dvadeset četiri godine kad je ostala bez oslonca, kad je izgubila ravnotežu koju je povratila nekoliko godina kasnije osnivanjem svoje porodice. Zbog želje da požrtvovano prati odrastanje sina i kćerke, zanemarila je glumačku karijeru, kojoj se polako vraća ovih dana.
- Pozvao me je reditelj Dragoslav Lazić i ponudio ulogu. Tumačim lik sekretarice mesne zajednice u selu Treskavice. To mi je prva uloga posle četiri godine. Uželela sam se posla. Dosad je snimljeno deset epizoda, a do septembra, kad je planirano da serija počne s emitovanjem, uradiće se isto toliko.
Ksenija je u dva navrata konkurisala na Fakultetu dramskih umetnosti. Oba puta je ušla u uži izbor, među dvadesetak odabranih. Dalje nije mogla.
- Pojedini profesori su mi sugerisali da upišem Akademiju u Novom Sadu, lakša je, a i senka moga oca nije dosezala osamdesetak kilometara severno od Beograda. Na moju poslovičnu neupornost nadovezala se odlučnost mame Žiže: Nema šanse da ideš tamo, svi grebu da dođu u Beograd, a ti ćeš u Novi Sad. Ceo život sam se rukovodila geslom: Korak napred, nazad dva. Potičem iz glumačke porodice. Burduš je, što je retkost među glumcima, diplomirao s desetkom na FDU. Ako od njega nisam mogla da naučim tajne zanata, onda bi mi to teško pošlo za rukom i na nekoj obrazovnoj instituciji.
Nedostatak diplome nije joj smetao da igra u nekoliko filmova, televizijskih serija i da, zahvaljujući saradnji s bratom od tetke Borisom Bizetićem, postane sastavni deo ekipe BB Show.
- Porodični sam tip žene, posvetila sam se deci, dvanaestogodišnjem Jovanu, koji je dobio ime po dedi, i trogodišnjoj Sari. Oni su, uz supruga Zorana, moj univerzum. U braku sam skoro trinaest godina. Zadovoljna sam jer smatram da je stabilna porodica, bez obzira na vrednosti koje nam nameće tobože novo vreme, cilj svakog normalnog čoveka.
Iako je rođen u Ćićevcu, mestu nadomak Kruševca, Jovan Janićijević Burduš je odrastao na beogradskoj kaldrmi.
- Odrastao je u Savamali, živopisnom delu Beograda u kome su se mešale suprotnosti: gosti i domaćini, crni i beli, skitnice i akademici. Kao veoma mali, dečkić od sedam-osam godina, suočio se s velikim problemima. U bombardovanju je dva puta izgorela porodična kuća. Za vreme Drugog svetskog rata, s drugarima iz kraja, krao je konzerve iz nemačkog vojnog magacina, izlažući se time životnoj opasnosti. Da bi pomogao porodici da se nekako prehrani, s bratom blizancem Andrijom utovarivao je ugalj na železničkoj stanici. Uvek je bio nestašan, zbog čega je morao da napusti pilotsku školu godinu dana pošto se u nju upisao. Tada mu je starija sestra Ljubica Janićijević, inače naša poznata glumica, predložila da upiše FDU. Poslušao ju je. Za prijemni ga je spremao Bora Todorović, u to vreme student druge godine glume.

Sekirom protiv braka
Samouvereno se kretao kroz dramske žanrove, vešto interpretirajući različite karaktere. Imao je jedinstvenu sposobnost transformacije, u tili čas je usnulog melanholika mogao da pretvori u strasnog ljubavnika. Zbog toga je dobio angažman u Beogradskom dramskom pozori štu i pre nego što je zvanično okončao studije.
- Tata je imao već jedan brak iza sebe kad je upoznao mamu. Bila je trinaest godina mlađa od njega. Baka i deda nisu mogli da se pomire s činjenicom da se mama zaljubila u Burduša. Poludeli su, zabranili joj da izlazi iz kuće. Kud će, šta će, mama odluči da pobegne. Deda ju je jurio sekirom po dvorištu da je ubije. Voli trinaest godina starijeg raspuštenka i pri tom glumca, vikao je. Nije vredelo. Mama je pobegla, bez obzira na posledice. U početku nisu imali gde da žive. Spavali su po parkovima. Tata je imao platu u BDP-u, a to je bilo nedovoljno za život. Tada im je u pomoć priskočio Pavle Vuisić, dao im je na korišćenje svoj splav na Savi. Kasnije, kad su ga upoznali na pravi način, deda i baka su više voleli zeta nego rođenu kćerku.
U svet slavnih je ušao 1969. kad je na televiziji počela da se emituje serija Muzikanti u kojoj je na maestralan način tumačio lik simpatičnog basiste Burduša, iako je pre toga snimio više od trideset filmova i drama.
- Bio je neverovatno popularan. Obožavaoci su mu sekli kravate, kidali košulje, kako bi došli u posed neke njegove stvari. Tolerantan i blage naravi, bio je u stanju da satima stoji i potpisuje autograme. Uvažavao je svakog neznanca koji mu je prišao da se rukuje i ispriča s njim. Zbog toga nije išao na pijacu, jer bi se kući vratio uveče. Ljudi su ga doživljavali kao nekog svog, nekog koga dugo poznaju. Nije mogao da prevari gledaoce. Govorio je da su oči ogledalo duše, a njegove su bile pune sete i dobroćudne. Živeo je za publiku, za aplauz.
Posle velikih uspeha serije Muzikanti Burdušu su se otvorila vrata Holivuda. Videvši ga u brojnim koprodukcijama
koje je dotad snimio, vlasnici studija Metro-Goldwyn-Mayer, preko njegovog američkog agenta, ponudili su mu petogodišnji ugovor koji mu je garantovao uloge u nekim od velikih filmskih hitova.
- Dva puta je putovao u Ameriku da ugovori sve detalje. Agenti, menadžeri i reditelji bili su fascinirani njime na probnom snimanju. Odmah su mu dali ulogu u Kumu Frensisa Forda Kopole. Interesantan, markantan, s mnogo ekspresivnog talenta, nikoga nije ostavio ravnodušnim. Sve je već bilo dogovoreno, mama i ja spakovane za Ameriku, kad se dogodila tragedija. Bila je zima. Dok je vozio trojicu prijatelja u ajkuli, zbog klizavog kolovoza pokrivenog snegom i velike brzine, tata je u Karađorđevoj ulici, da bi izbegao jedan kamion, udario u banderu. Sudar je bio snažan i tom prilikom je jedan njegov prijatelj ispao iz vozila i na mestu ostao mrtav. Usledila je drama. Javna rasprava, hajka, suđenje. Tata je oko godinu dana proveo u zatvoru, u Zabeli. Vratio se kao drugi čovek. Nikad nije želeo da priča o tome šta mu se tamo dešavalo. Njegova zla kob je bila što je bio popularan, pa je država morala da pokaže kako ne pravi razlike među ljudima i kaznila ga za nešto za šta objektivno nije bio kriv. Doživeo je sve preemotivno, onako kako je, zbog svog karaktera, jedino mogao. Bio je utamničen s najgorim ljudima, ubicama i pljačkašima. Jednom mi je, posle mog dugotrajnog insistiranja, priznao da je bio u konfliktu s njima.
Osim što ga je koštala holivudskog angažmana, ova životna drama je ugrozila egzistenciju njegove porodice.
- Godinama ništa nije radio, svi su ga zaobilazili, prijatelji zaboravili. Samo su Bata Živojinović i Dragoslav Lazić sve vreme bili uz njega. Suočen s istinom da ga niko neće, počeo je da se bavi estradnim poslom. Nije uživao u tome, ali je morao nekako da obezbedi novac za mene, mamu i sina Andreju iz prvog braka. Trudio se da ružne stvari potisne u podsvest, kako njima ne bi opterećivao svoju okolinu. Ipak, pogled mu je bio setniji nego ranije, oči umornije, humor svedeniji.

Odlazak s osmehom na licu
Zlo se dugo pamti, dobro brzo zaboravlja. Tokom sedamdesetih i osamdesetih, u vreme kad je beležio maksimume fizičke i kreativne energije, radio je manje nego što je mogao, pretežno komedije koje su režirali njegovi stari prijatelji.
- Mama je bila tatin najveći oslonac, kičma porodice, kako je voleo da kaže. Bili su veoma vezani. Znao je da podigne glas kad se iznervira. To bi trajalo veoma kratko, nekoliko sekundi. Nikad nije vikao na mene, a kamoli podigao ruku. Generalno, bio je čovek blage naravi. Osim na filmu i televiziji, imao je glavnu ulogu i na svim okupljanjima porodice i prijatelja. Zabavljao je sve, pričao šale i uživao kad se ljudi dobro osećaju u njegovom društvu.
Kao većina umetnika i vizionara, naslutio je kraj, momenat kad će iz materijalnog preći u večnost.
- Samo ću da legnem i neću više da se dignem, govorio je mami i meni, dok smo ga nas dve prekorevale zbog takvih misli. To veče mama i ja smo otišle ranije na spavanje, dok je on ostao s jednim prijateljem da ćaska. Kad ga je ispratio, vratio se u dnevnu sobu da gleda TV. Mnogo ga je pogađao rat i raspad zemlje koju je iskreno voleo. Mama se ujutro probudila i odmah videla da nešto nije u redu. Shvatila je da je otišao onog trenutka kad mu nije napipala puls na hladnom vratu. Ne znam kako, ali je stisla petlju, odlučila je da bude jaka. Došla je u moju sobu da me probudi. Ksenija, tata izgleda ne diše, rekla mi je tiho. Skočila sam kao oparena. Šta lupaš, urlala sam još bunovna. Ušla sam u njihovu sobu. Ležao je miran, bez grča na licu. Otišao je sa osmehom. Vidiš da spava, odbijala sam da prihvatim realnost. Nekoliko sati kasnije, kad su stan ispunili prijatelji i rodbina, nisam dozvoljavala da ga odnesu. Verovala sam da je umoran, da će se uskoro probuditi. Nedeljama sam bila na sredstvima za smirenje. S dvadeset četiri godine želela sam da me nema, da legnem pored njega i da odemo zajedno. Teško sam se navikavala na prazninu koja je ostala za njim. Mama je herojski podnela prvi udar, ali se povila kasnije, kad sam ja uspela da se izvučem. Ostala je udovica u četrdeset sedmoj godini. Delilo ih je samo nekoliko dana od proslave dvadesetpetogodišnjice braka.
Vreme ne leči sve rane, neke od njih ostaju bolne tačke naše stvarnosti do kraja života.
- Uvek se isplačem kad ga vidim na televiziji. Plačem često, jer stalno repriziraju serije i filmove u kojima je igrao. Suprug mi je zabranio da ih gledam, da se ne bih potresala. Kako godine prolaze, sve mi više nedostaje. Sreća je što imam divnu porodicu, pa nekako uspevam da prevaziđem te krizne momente, uverena da nas on odozgo posmatra i čuva.