Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

A srce mlado

PPišem vam zbog problema koje imam s ostarelom majkom. Njoj je sada 71, meni 38, tata je umro pre tri godine od srca. On i mama su bili divan par celoga života i to zaista, ne samo za ljude, već i kod kuće. Pored tate mama je proživela divan život, kao dama, jer je on bio na položaju, pravi intelektualac i gospodin, pa mi je tim gadnije i čudnije to što je ona ušla u vezu sa starim čovekom (kaže da ima 68) i to s kakvim! Ni nalik mome ocu. To je bivši majstor s periferije i mislim kako hoće da je smota radi stana. Mnogo vremena provode zajedno, ona tvrdi da je srećna s njim, naprosto blista. Mene je sramota zbog nje, nisam mogla ni da pomislim da bi moja majka posle mog oca mogla ikog i da pogleda, pogotovu ne ovakvog. Da li da se u to mešam i šta da radim? Već sam joj govorila protiv njega, probala da je dozovem redu i pameti, ali bez rezultata.
Da li je to ono što sam pre slušala - da stari ljudi polude i postanu sebični? Možda je i to?

Neki iskusni i pametni ljudi kažu da stari naše telo i bora se naše lice. Ali da srce - nema bore.
I čini mi se da ste prerano 'otpisali' svoju majku sa liste živih, i sa liste žena. To što ima 71 godinu ne znači da je gotovo. I valjalo bi da budete zahvalni što je to tako. Što nije propala u samoću i depresiju, u čamotinju, već je i srećna. Pustite da to bude olakšanje i dobra vest za vas, kao za njenu kćerku. Popričajte malo sa svojim vršnjacima pa ćete i sami shvatiti koliko je bolja njena veza s dobrodržećim ex-majstorom nego neprekidne žalopojke, opsednutost lekovima i doktorima.
Rekla bih da vas je u svemu možda najviše pogodila njena 'nevernost' vašem tati. Da je stradalo vaše očekivanje kako će i njen lični život stati zato što joj je umro muž. Slično tradicionalnim indijskim udovicama. Ali, koliko god da ga je volela - nije umrla i ona. I ona živi ono što joj taj njen život nosi.
Ne otpisujte je pre vremena. I ne sudite joj tako strogo.

Dobar, bolji, najbolji

NNikad nisam bio u ovakvom položaju. Imam 32 godine, tehničke sam struke, oženjen, sa dvoje male dece. Živimo u stanu mojih roditelja koji su se gotovo sasvim preselili u vikendicu pored Beograda otkad sam se oženio. Naravno, kao i većina ljudi mojih godina, imam mnogo planova koje sam sebi zacrtao, ali mi je problem što već duže stojim u mestu i nikako da počnem s njihovom realizacijom. Ne znam šta je to što me zadržava, i sa svakim novim danom sve sam nezadovoljniji i sve više ljut na sebe. Preispitujem svoje želje i ideje, ali nikako da se pokrenem i prevaziđem to što me koči.
Po prirodi volim da sve uradim perfektno i uspeh mi je jako važan. Šta ako uradim sve kako sam isplanirao, a ipak ne uspem? Već sama pomisao na tu mogućnost me toliko deprimira da izgubim svaku želju da bilo šta i započnem. U takvim preispitivanjima mi prolazi vreme i sve sam neodlučniji da krenem u ostvarivanje dugoročnijih ciljeva. Sve se češće pitam čemu sve to, i da li uopšte i ima smisla da se dalje posebno trudim. A opet, žao mi je i da se odreknem tih planova i ambicija jer sam oduvek u svemu čega sam se latio i što sam učio bio među najboljima (često i prvi). Ne znam, prosto, šta bih i kako bih dalje.

Vi ste živi dokaz, poštovani čitaoče, šta perfekcionizam može da napravi od sposobnog i pametnog čoveka. Kako ga veže i zarobi, isisa mu snagu i obesmisli svaki pokušaj za koji nema apsolutnu sigurnost da će biti najbolji, najjači, najlepši, naj... A te garancije - naravno - nema. I šta onda? Odustati unapred? 'Pasti' u depresiju? Ubediti sebe u to da je sve besmisleno i uzalud?
Taman posla!
Odlučite sami da u tome što želite u budućnosti ne morate uopšte da budete 'Number 1'. Ni 'Number 2'. Ni 'Number 10'. Odlučite naprosto, da uopšte nećete da budete bilo kakav 'Number'. Nego čovek. Pa šta bude.
Čak i ako ne budete 'odlikaš' kao do sada - nije strašno. Setite se, uostalom, ko je najbolje 'živeo' i u školi. Ne 'odlika ši' (baš kao ni 'ponavljači') nego oni - vrlo dobri. Dovoljno uspešni da ih ne grde i ne gnjave ni roditelji ni profesori, a dovoljno opušteni da uživaju u tome što ne trpe pritisak, zavist i pakost koji sleduju onima koji su 'Number 1'.
Možda je baš u tome 'lek' za vas. U promeni tog vašeg krutog i zapovednog stava da morate biti 'apsolutno' i 'sve'. Da šta god nije 'najbolje' - to automatski nije nizašta. Ma ne! Pravo rešenje je u - pravoj meri. A to, verujte mi, nije ona najveća. Već ona koja kaže 'dovoljno je'.
Zato, poštovani čitaoče, zabranite sebi da budete najbolji. I odlučite da budete 'dovoljno dobri'. A imperativ 'biti najbolji' prepustite drugima. Onima koji i dalje žele da od čoveka sebe pretvaraju u 'Numbere'.

(Ne)suočavanje

JJako sam zbunjena promenom koju uočavam kod muža. Šest godina smo u braku, imamo devojčicu od pet godina i dobro smo se slagali. Ali poslednjih nekoliko meseci postao je vrlo razdražljiv, za svašta plane, prosto kao da po kući i traži razlog za svađu. Prvo sam mislila da je to zbog problema na poslu o kojima mi više ne priča (a ranije jeste). Ali sam onda shvatila da je on netrpeljiv samo prema meni, ali ne i prema drugima. Posle takvih praskanja kao da padne u depresiju, sedne u drugu sobu, zatvori vrata, ćuti! Onda opet pošizi, šta god da mu kažem odmah me napada - da sam ovakva i onakva, najgora na svetu, da ništa ne znam (više) dobro da uradim, poružnela sam, zapustila se (čista izmišljotina, verujte mi), loša sam majka, ne održavam dobro kuću... U poslednje dve-tri nedelje počeo je, prvi put otkad smo zajedno, da spominje i razvod, i da će 'završiti sa mnom'.
Šta se to dogodilo da sam od najbolje postala najgora za njega, kakav razvod, o čemu on to priča? Napominjem da nismo ni 'klinci', njemu je 36 godina, meni 34. Kakvo ga je to ludilo spopalo?

Pišete mi da ste zbunjeni, poštovana čitateljko. Ali ne navodite baš nijednu svoju pretpostavku šta bi moglo - po vašem mišljenju - da bude uzrok ovako radikalne promene u odnosu vašeg muža prema vama. Jedino ste mu dali dijagnozu 'nekog ludila koje ga je spopalo'. Pravo da vam kažem, za takvu neku bolest nisam čula pa ne bih mogla da se izjasnim ni da jeste - ni da nije. Kao da ste time što vam nikakvi mogući odgovori ne padaju na pamet 'šutnuli loptu' u moj deo 'terena' i čekate da ja dam 'gol' za vas. Jer šta god da bude potencijalno objašnjenje njegovog ponašanja - ono, po prirodi stvari, teško može da bude povoljno za vas. S tim što ste taj potez - iznošenje 'antipatičnih' rešenja vaše enigme - namenili - meni. Umesto da ste ga izgovorili vi sami.
Ponekad mi neki ljudi pišu, ili mi se lično obraćaju za procenu ili mišljenje o svom problemu, ali načinom - koliko im baš ništa nije jasno - upućuju neizgovorenu poruku kako ne žele da čuju odgovor ukoliko nije povoljan po njih. Takvi ljudi žele, u stvari, da im dam lažnu utehu, da kažem: 'Ma, nije to ništa, srediće se samo po sebi', ili, 'To se svima dogđa, nemate razloga da brinete...' Već tako neki uljuljkujući i neuznemiravajući odgovor. Neki koji kaže da oni mogu da ostanu i dalje zbunjeni i pasivni, da je onaj drugi 'loš' i da oni ne treba ništa dalje da preduzmu.
Takvi ljudi prosto vape da ih se utešno slaže i to se vidi i po tome što se jako naljute i naroguše ako im se kaže bilo šta što im ugrožava idealizovanu sliku njihovog sveta ili njih samih.
Ima, kažem, i takvih ljudi. Možda vi niste od njih. Možda vi želite da shvatite realnost onakvu kakva jeste, bez večitog sakrivanja iza zbunjenosti i neshvatanja.
No, svejedno. Bez obzira da li pripadate onoj prvoj ili ovoj drugoj grupi, moj odgovor vama je isti: šta se vama čini, poštovana čitateljko? U kom grmu leži zec?