Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Moj dom: Robert Čoban

Na dvoru gospodara tračeva

Piše: Igor Karanov
Photo: Marija Ćalić

Nikog nije iznenadilo što novi stan Roberta Čobana, vlasnika tabloida Svet, koga mnogi kroz stegnute zube nazivaju srpskim Randolfom Herstom, ima dva izlaza: ovog majstora novinskog izdavaštva, čija će kompanija uskoro proslaviti sedamdeset deveti štampani medij, iako ima tek trideset osam godina, uglavnom doživljavaju kao iskusnog lisca koji uvek ima drugi izlaz. Bezobrazno bogat, jedan je od retkih koji su sami sebe uspeli da razmaze. Kao osamnaestogodišnjak, došao je u Novi Sad iz Bača, i u toku studija počeo da se bavi novinarstvom. Od te nulte tačke uspeo je da se popne na ubedljivi vrh odmeravajući s mikroskopskom precizno
šću svoje poteze i projekte u koje će se upustiti. Pažljivo je birao prijatelje, ali neuporedivo pažljivije neprijatelje, znao je s kim da se posvađa, još bolje s kim da se pomiri, i zbog toga pobeđivao. Bučan je i samozadovoljan. Iako ga osuđuju kao oštrog igrača za kog cilj opravdava sredstva, niko ne krije koliko mu zavidi. Ovih dana Čoban je plasirao još jedan razlog za to: uselio se u novi, veoma veliki stan u najstrožem centru Novog Sada. I da bi ga sredio po svojoj meri, da ima baštu i dva ulaza, morao je da otkupi još nekoliko dvorišnih stanova u zgradi koja je pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika, što za njega nije predstavljalo preteran problem.
- Sve je počelo od stana koji sam, zahvaljujući povoljnoj prilici, kupio pre dve godine, misleći da će mi poslovni prostor u Zmaj Jovinoj ulici svakako nekad zatrebati. Međutim, jednom prilikom sam se popeo na tavan i video da je to, u stvari, super, iako je gore bilo šuta, zemlje i prljavštine koji su to skrivali. Uvidevši da se iz toga može napraviti mnogo više nego što sam isprva planirao, dogovorio sam se s vlasnikom Stilosa, koji ima prostorije u prizemlju, da jedni drugima damo potpise za adaptaciju: pošto imamo više od pedeset procenata kvadrature zgrade, one je meni ustupio tavan, a ja njemu podrum. Tako sam besplatno dobio ogroman prostor, i, jasno, svako naknadno ulaganje se isplatilo. Međutim, kad sam počeo da razmišljam o stanovanju na ovom mestu, za oko mi je zapalo lepo, veliko dvorište. Dole su bila četiri mala stana, koji su ranije dodeljivani državnim činovnicima. Dva su imala stanare, a dva su bila potpuno zapuštena. Tokom radova sam uspeo da otkupim i to, pa je i dvorište pripalo meni. Još jedna veoma važna stvar bile su okolne fasade, potpuno neugledne i oronule. Platio sam da se srede, i sad mi je pogled iz bašte pristojan. Zbog svega toga, renoviranje je trajalo više od dve godine. Ipak, komšije su moj zid ukrašen vitražima i mozaicima već prozvali Čobanov bedem.
Ovaj umetnički rad delo je čuvene vajarke Violete Labat. - Dobio sam od prijateljice, kao svadbeni dar, sobnu lampu čiji je abažur izrađen u vitražu, i veoma mi se dopala. Iz nekog razloga, godinu dana kasnije, kad sam rešio da prepravim odviše običan, gotovo logorski visoki zid u dvorištu, setio sam se njenih mozaika i čuda koja pravi od šarenog stakla. Pitao sam je da li bi mogla da napravi isto to, samo veliko, preko čitavog zida, i kad je prihvatila, dao sam joj potpuno odrešene ruke. Rezultat je, blago rečeno, impresivan, pa sam je zamolio da mi dizajnira i luk iznad tajnog prolaza i ulazna vrata.

Duhovi u uglovima
Robertova kuća ima i vrlo ozbiljan pedigre. Graditelji i vlasnici bili su joj, sve do kraja Drugog svetskog rata, bogati trgovci, avanturisti i svetski putnici, a Čoban se nada da će se dostojno uklopiti u tu, kako je zove, galeriju duhova.
- Pretposlednji stanar je, kako mi je ispričao arhitekta Dragan Majkić od kog sam kupio stan, bio poznati glumac Ivan Hajtl, kom je ovaj prostor dodelilo Srpsko narodno pozorište. Pre toga ovde su se pravile kulise i kostimi za predstave, a kad se on uselio sa svojom velikom porodicom, sedmoro dece, ženom i taštom, stan je dobio još jednu namenu: pošto su bili nazareni, kao dopunskom delatnošću bavili su se pripremanjem i dostavom hrane siromašnim porodicama.
I nastanak Čobanovog rezervnog izlaza ima veze sa istorijom: projektovali su ga mrtvi, i to iz osamnaestog veka.
- Kad je grad rešio da renovira bočne ulice iz Zmaj Jovine, neko od izvođača je slučajno u Katoličkoj porti, udaljenoj odavde stotinak metara, pronašao kosti. Ubrzo je utvrđeno da je tu u sedamnaestom i osamnaestom veku bilo groblje, pa su radovi obustavljeni dok arheolozi u potpunosti ne ispitaju lokalitet. Uličica na koju izlazi moje dvorište ostala je raskopana do daljnjeg. Pošto nisam mogao strpljivo da gledam kako stručnjaci četkicama brišu svaki kamenčić dok se moja porodica i gosti probijaju kroz rovove i jarke, dogovorio sam se s vlasnicima lokala u pasažu s druge strane kuće da probijem još jedan prolaz, što nije loše ni kao deo imidža.
Samo renoviranje bilo je naporno čak i za čoveka koji stoji na čelu ogromne kompanije, do te mere čvrstog da je i rođenoj sestri, koja uređuje jedno od njegovih uspešnijih izdanja, godinu dana naplaćivao minus koji je greškom napravila. Majstori su nešto drugo.
- Radim s raznim vrstama ljudi: s političarima, novinarima, sportistima, estradnim zvezdama, i trudio sam se da i s majstorima imam čiste relacije, ali probijanje rokova i stalni dodatni troškovi bivali su s vremenom sve veći i češći. U početku smo se Sandra i ja dogovorili da ona vodi računa o tome kako bih ja mogao da se bavim svojim poslom, ali ona bi obišla radove i onda zvala mene da mi plače: umesto da mi olakša, samo mi je otežavala. Zato sam to preuzeo ja. Zahvaljujući delu nemačke krvi u sebi, pozvao sam se na svoju matematičku preciznost i taksativno beležio svako njihovo odstupanje od plana, bilo to pomeranje roka ili dodatni izdatak. Na kraju meseca slao sam im mejl u kom su bile pobrojane sve tačke u kojima se nisu pridržavali dogovora, kao što inače radim i u redakciji. Mnogo puta sam se ljutio na njih, ali mi je jasno da je lako sazidati novu kuću, od temelja, kakva god bila, a kad je stara sto pedeset šest godina, i kad su tu komšije, poput oca Branka iz Saborne crkve kom je pukao zid čim je Stilos počeo s radovima u podrumu, zaista je teško predvideti troškove. Osim toga, morao sam da se pridržavam pravila koja mi je propisao Zavod za zaštitu spomenika. Kad su odredili boju kojom sam morao da okrečim kuću, mislio sam da je reč o zaveri gradske vlade, ali kad se farba osušila, dopala mi se.

Blago propalih banaka
U sredini prve etaže je trpezarija u obliku rotonde s malim nišama, gde su postavljene statuete, koje rasveta čini bezmalo živim. Odatle se ulazi u veliki dnevni boravak, koji nevidljiva linija deli na dva potpuno različita žanra: iza kožne garniture, jedinog komada nameštaja koji nije napravljen po specijalnoj narudžbi, nalazi se
velika biblioteka, slike Milana Konjovića, stare škrinje, oficirska sablja i uramljeni istorijat kuće. S prednje strane
troseda sve je u kubističkom i haj-tek maniru. Tu je i nepregledna kolekcija filmova na diskovima i kasetama, među kojima pažnju privlače antologijska ostvarenja poput Rozmarine bebe Romana Polanskog, Titanika, Ben Hura, Kazablanke i Spilbergove Šindlerove liste, ali i popularni televizijskih serijali kao što su Alo, alo, Prijatelji, Seks i grad, Sever i jug i već istorijska Dinastija. Tu je i nekoliko kompleta, među kojima su svi filmovi o Džejmsu Bondu, čuvene Strave u ulici brestova, kao i Robertova i Sandrina svadba i Elenino krštenje u nastavcima. Na frontalnom zidu su desetine odabranih fotografija s putovanja.
- Poznajem ljude koji su napravili kuće i stanove vredne po nekoliko miliona evra, a nemaju nimalo duše. Ne zanima me preterano da gledam fendijeve jastuke i armanijeva kupatila. Znam da je moguće napraviti stilski savršen stan, a ovaj to uopšte nije. Ima kubizma, haj teka, klasike, sad sam naručio art-deko ogledalo, a to su sve pravci koje volim, i deo su mog života. Želim stan koji nije moj samo u vlasničkom listu, već odgovara mom životu, i odraz je moje nesavršene ličnosti. Najlakše je dati novac arhitekti, gomila ljudi tako i radi, ali ja zaista mnogo putujem, i toliko sam ambijenata video za trideset osam godina da nešto od toga moram da zadržim za sebe. Moguće je naći vrhunskog eksperta za enterijer, ali to nije moja ideja stanovanja. Moj dom treba da bude moj, da nosi duh ljudi koji u njega dolaze. Imam poznanika, građevinskog preduzimača koji je podigao bezmalo pola Novog Sada, i on obožava zelenu boju, a njegov sin plavu. I razumem što kupuje plav nameštaj, što bira slike na kojima dominiraju plavi tonovi, ali, sasvim neverovatno, kupuje i plave knjige. Imam dosta prijatelja koji su bogati, i u stanovima i kućama imaju vrlo vredna umetnička dela koja je neko stručan za njih odabrao, ali to njima ne znači ništa. Ova soba zato ima neku imaginarnu liniju na polovini: sve ovo što mi se nalazi iza leđa kad sedim na trosedu, to je prošlost. Tu su Konjovićeve slike, preci, tradicija. Ispred je sadašnjost i budućnost: industrijski dizajn, haj tek, kubizam, fotografije s putovanja. Kupio sam i slike mladog španskog umetnika Borhe Gijara. Nepoznat je, ali su mi se jako dopale. Uklopile su mi se u atmosferu s početka prošlog veka. Bio bih najsrećniji da sam živeo dvadesetih i tridesetih, oduševljava me taj period umetnosti, nebodera, limuzina i art-dekoa. Nedavno me je potpuno oduševio Kleridžis hotel u Londonu, mesto gde je rođen Aleksandar Karađorđević. Na recepciji je radila devojka iz Novog Sada koja me je prepoznala i ponudila da obiđemo upravo apartman u kom je rođen prestolonaslednik. Tu sobu je kralj Džordž proglasio jugoslovenskom teritorijom, da bi Karađorđević, kao budući suveren, bio rođen u svojoj državi. Za tu priliku je donet i grumen zemlje iz Šumadije. Taj hotel je fenomenalan. Svi apartmani su različiti, a taj jugoslovenski košta dve hiljade evra za noć. Na poslednjem spratu je jedan od sedam, u njemu je boravio Mik Džeger. Stil dvadesetih i tridesetih ipak je bilo mnogo lakše useliti nego same fotografije s putovanja. Tu su i Sandra i Robert veoma tvrdi.

Ako sam bogat - nisam glup
- Oboje smo strahovito sujetni, pa nije nimalo lako pronaći sliku na kojoj smo i ona i ja ispali lepo, a vidi se i krajolik, da bi se znalo gde smo. Njen fanatizam, kad je reč o fotografijama s putovanja, takav je da je bolje skloniti se dok sve ne završi, nareže, pošalje, izradi, stavi u albume. Ja sam od toga digao ruke i, dok ona bira slike, bavim se drugim detaljima.
Samo vrlo pažljivo i stručno oko shvatilo bi da sofa u uglu nije ukradena iz praškog muzeja posvećenog kubizmu.
- Bili smo u Pragu, i tad sam prvi put shvatio koliko je u Češkoj kubizam bio razvijen u slikarstvu, arhitekturi, nameštaju, porculanu, svemu. Tamo sam u muzeju video ovakvu sofu, i toliko mi se dopala da sam momentalno kupio monografiju izloženih umetničkih dela. Vrativši se u Novi Sad, odmah sam odneo fotografiju svom majstoru, tražeći da mi napravi isto to. Čovek se uhvatio za glavu, jer nikad niko od njega nije tražio nešto takvo. Međutim, replika je više nego uspešna.
I za bogatu kolekciju vrednih umetničkih slika Robert je razvio poseban sistem.
- Njih sam kupio na aukcijama propalih banaka. One uvek naprave aukciju slika i skulptura koje su bile u njihovom vlasništvu, i cene su prilično niske. Svaki put ima tri stotine slika, uvek kupim po pet ili šest, i prođem više nego povoljno. Interesantno je da uvek daju vrlo mali oglas, i to u novinama najnižeg tiraža. Međutim, ne računaju na to da ja svako veče između deset i dvanaest pročitam doslovce sve štampane publikacije, pa ne može ništa da mi promakne.

Neronovim stopama
Ne trudeći se nimalo da razbije predrasudu kako je cicija, formiranu i zbog toga što je već kao bogat i uspešan živeo u stanu od trideset osam kvadrata, Čoban je nastojao da, osim samog prostora i vrednih slika, i kod drugih stvari pri uređenju stana prođe povoljno. Za njega je to pitanje inteligencije. - Dok se ovaj stan renovirao, bio sam na putu u Parizu, i odseo u hotelu Napoleon. Tamo sam se u kupatilu oduševio slavinom sa staklenom pločom niz koju se sliva voda. Na njoj je pisalo Hanza Murano, i stvarno je vrhunski dizajnirana, bez imalo kiča. Pozvao sam Svetlanu Nenadović, dopisnicu iz Beča, i rekao joj da mi kupi pet takvih. Odgovorila mi je: Dobro, ja ću ih kupiti, ali znaš li koliko koštaju? Sedamsto evra je komad. Zgranuo sam se: Sedamsto evra?! Kupi mi onda jednu, da je stavim samo dole, za goste, a gore, gde mi peremo ruke, biće dovoljne i obične. U ovaj stan je moglo biti uloženo tri puta više novca da sam slušao arhitektu, koji je imao razne mermerne predloge, ali to mi nije bio cilj.
Za Čobana raskoš nije obaveza, već stvar trenutka. A lepota je nešto drugo.
- Ranije mi je u hotelima bio bitan luksuz, da imam bazen, saunu, teretanu da se rekreiram, ali te stvari su s vremenom izgubile na značaju. Sad me zanima dobar dizajn. Kad mogu da biram, odlučujem se za sobe koje imaju nešto od art-dekoa. Tako mi se desilo da se u Barseloni, u Art hotelu, koji stvarno sjajno izgleda, baš zbog toga što sam birao prema atmosferi, zaglavim u liftu s nekim pijanim Englezima. Počelo je da nestaje kiseonika, žene su vrištale i histerisale, kao u filmovima, i posle pola sata su nam otključali, pa smo poiskakali. Ipak, za mene to ostaje smisao. Isto tako, za dobar pogled u stanju sam da platim duplo. Sećam se kako smo Sandra i ja, na medenom mesecu u Rimu, odseli u Hiltonu na brdu Zodijak, odakle se vidi ceo grad ispod. Prava neronovska pozicija. Uživao sam da sedim tu i samo gledam Rim. Problem je jedino u tome što ljudi koji mnogo putuju i čitaju nemaju dovoljno novca da realizuju svoje zamisli, a oni koji imaju novca - nemaju vremena da se time bave.
Deo stana u potkrovlju za Roberta je nedvosmislena asocijacija na sumanutu arhitekturu Barselone.
- Gore su ostale sve grede koje su tu i bile, samo smo ih zaštitili. Pod je negde viši, negde niži, prozori su krivi, linije kose. Prve noći kad sam legao u ovaj krevet, pomislio sam: ovo kao da je Gaudi pravio, sve je krivo, ili kao Hundertvaser. Ipak, i da sam hteo, nisam mogao da ispravim nešto što je krivo već sto pedeset šest godina.

Kupovina trga
Kao gospodar tračeva, Čoban je svestan da će njegova odlično sređena gajba biti povod da ga prozovu rasipnikom. To ga, tvrdi, neće pogoditi, kao što ga nije pogađao ni epitet škrtice kad je živeo u malom stanu.
- Pretprošle godine u ovo vreme prvi put smo se uselili u veći stan, od oko sto kvadrata, u ulici Kraljevića Marka, jer je Sandra tad već bila trudna. Dotle smo živeli u potkrovlju na Podbari, kod Almaške crkve, i svi su se čudili što mi je, iako sam već tad u karijeri bio to što sam danas, tih trideset osam kvadratnih metara bilo dovoljno. Ali, ne patim od te vrste potrebe za luksuzom. Ipak, kad se ovde sve tako lepo poslagalo, pomislio sam kako bi bilo u redu da živimo u većem stanu. Znam da će me sad smatrati razmetljivcem isto kao što su me onda smatrali cicijom, ali kao vlasnik tabloida vakcinisan sam protiv takve vrste osude. Za moj novac bar svi znaju kako je zarađen. Ima i većih i boljih stanova, ali znam da na ovoj lokaciji, u centru Novog Sada, nema nijedan sređeniji s dvorištem.
Udesivši svoju oazu u najužem gradskom jezgru, Robertu ostaje samo još da malo dotera tempo života.
- Kod kuće provodim premalo vremena, ali se u poslednje vreme sve više trudim da otkupim za sebe poneki vikend, da spavam duže, odem u saunu u svom stanu, ili da u nedelju ujutro, prosto, sednem u svoje dvorište, pijem kafu i čitam novine. Ne čujem ništa osim zvona katedrale i Saborne crkve. Nema saobraćajne buke na koju sam navikao živeći u stanovima na bulevarima. I Elena je već malo porasla, pa mogu povremeno da je povedem na dečiju predstavu u Pozorište mladih, ili u šetnju Dunavskim parkom: i jedno i drugo je od naše kuće udaljeno svega nekoliko minuta.
Kao čovek koji uvek računa nekoliko poteza unapred, shvatio je da ga čeka još jedna sitna intervencija u komšiluku, jer je atraktivna lokacija uvek mač sa dve oštrice.
- Glavni ulaz u dvorište gleda na veoma interesantan skver, savršen za kafić, klub, ili nešto slično. Imam nameru da taj prostor uzmem, jer će, u suprotnom, to svakako učiniti neko drugi, a ovako mogu da ga zatvorim u devet, da ne smeta tašti kad legne da spava.