Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 20

Moje putovanje

Korte

Đorđe Marković, apsolvent glume koga ovih dana možemo videti na sceni Zvezdara teatra i Kulta, s predstavom Sumnjivo lice gostovao je na festivalu Maslina u nekadašnjoj prestonici Korzike, najvećeg francuskog ostrva, i centru za obuku Legije stranaca, gde je uživao u ugodnom spoju planinskomediteranske klime, prisustvovao vašarskom slavlju, probao kapkorse i najkvalitetnije sireve uz neizbežnu čašu francuskog vina

Zajedno s profesorom Vladimirom Jevtovićem i koleginicom Janom Milić otputovao sam u Korte, na međunarodni pozorišni festival ‘Maslina’. Za osam dana, koliko smo proveli u ovom korzikanskom gradu, odigrali smo tri predstave: ‘Sumnjivo lice’, i dva puta Pirandelov komad ‘Čovek, zver i vrlina’ koji je bio koncipiran tako da su glumci tekst govorili na maternjem jeziku. Moja partnerka je bila iz Slovenije, i to je bilo dosta zanimljivo. Publika je sjajno reagovala, aplaudirali su, smejali se, potvrdivši ideju da pozori šte ne poznaje jezičke barijere

Sami i svoji

Iako je Korzika najveće francusko ostrvo, a četvrto u Sredozemlju posle Sicilije, Sardinije i Kipra, izuzetno slabo je naseljena, sa manje od trideset stanovnika po kvadratnom kilometru. To je s jedne strane čudno, ako se uzmu u obzir sve prirodne lepote, bogata vegetacija, prijatna klima i kristalno čisto more koje je okružuje. Sa druge strane, Korzikanci su vrlo neobičan, zatvoren narod. Samosvesni i samopouzdani, veruju u ispravnost svojih zaključaka, te je njihova odluka da brižljivo za sebe čuvaju sve svoje prirodne dragocenosti, kao što su predivne, netaknute peščane plaže okružene visokim stenama. Vrlo su ponosni na svoju tradiciju i istoriju, a naročito na najpoznatijeg Korzikanca - Napoleona Bonapartu. Upravo zbog takvog mentaliteta, Korzika već decenijama pokušava da se izbori za nezavisnost. O tome govori i sam njen simbol koji se često može videti naslikan na kućama u Bastiji, Ajačiju, Korteu - crnac s belim povezom preko čela, iza čijeg lika jedna ruka sklanja belu zastavu koja je, kao što je poznato, oduvek bila znak predaje.

U domu legionara

Hotel u kom smo bili smešteni nekada je bio stacionar Legije stranaca, i otada se gotovo ništa u njemu nije promenilo. Sve je vrlo arhaično, ali očuvano, što me je navelo da se osetim kao da sam uskočio u devetnaesti vek. Reč je o visokoj, masivnoj građevini debelih zidova, širokih hodnika, s lučnim prozorima i sobama koje gledaju na planine čiji najviši vrhovi prelaze dve hiljade metara. Tokom gotovo cele godine prekriveni su snegom. Često sam gledao taj opuštajući prizor, a noću, kada gradom zavlada potpuna tišina, koja mi je u početku bila čudna a kasnije prijatna, posmatrao sam veliki kameni zvonik oko kog se okupljaju ptice. Tada kao da čitav grad biva obavijen velom mistike.

Ništa bez vašara

Dan grada Kortea smo proslavili s meštanima na seoskom vašaru, do koga smo stigli putem širokim jedva toliko da se mogu mimoići dva automobila. Kada smo prispeli, bio sam prilično iznenađen. Kao da je neko odnekud sve te ljude spustio tu, u veseloj, prazničnoj atmosferi. Muzičari su svirali njihove narodne pesme koje podsećaju na naše dinarske, pljeskavice, kobasice i ostalo meso dimilo se s plotni, deca su se vrtela na ringišpilu, prodavali su se najrazličitiji predmeti, nacionalni instrumenti, frule, narodna nošnja, zastave, čuturice, upaljači sa simbolom Korzike... S prilično raspoloženim prodavcima sam se teže sporazumevao, jer osim korzikanskog dijalekta, koji je nastao na arhaičnom toskanskom, a zvuči kao francuski s italijanskim akcentom, nisu govorili druge jezike. Posle zanimljivog šopinga seli smo u improvizovani restoran gde smo jeli divljač koja je, između ostalog, na meniju svih korizkanskih restorana i predstavlja glavno obeležje njihove kuhinje. Meso divlje svinje, srne, zečeva, divokoza, sve to možete naručiti za pristojnu svotu novca. Probali smo piće kapkorse, koje se pravi samo na Korzici od nekoliko vrasta biljaka koje samo tu rastu. Malo gorči, ali veoma prija.

Noć uz muziku

Veče smo proveli u centru Kortea čija je arhitektura spoj italijanske i francuske, to jest renesansnog i gotičkog stila, sa uzanim i strmim ulicama ograđenim zbijenim, rustično građenim kućama. Sedeli smo u lokalu koji je, kao i ostali, lišen bilo koje moderne i urbane komponente. Devojka je svirala violinu, a dva momka su je pratila uz gitare. Zvučali su fantastično, snimio sam deo jedne pesme na svoj mobilni telefon. Zanimljivo je da to ne sviraju za novac, već za kapkorse, dakle iz ličnog zadovoljstva, emotivno, iz duše. Posmatrao sam prolaznike i divio se prirodnoj lepoti tamošnjih tamnokosih devojaka. Primetio sam da imaju savršeno glatku kožu, tamnije su puti, i sve su prilično jednostavno, čak staromodno odevene, kao i muškarci koji uglavnom nose vijetnamke.

Lekoviti kamen

Posetio sam Nacionalni muzej Kortea gde sam video postavke od paleolitskog do modernog doba. Počevši od iskopina i kamenja. Korzikanci inače veruju u moć kamena, rudimentnih stena, pripisujući im isceliteljska i lekovita svojstva. Fascinirale su me boje i sjaj poludragog i dragog kamenja, slike grada koje su napravljene pre oko trista godina, ali i oružje. Posebno precizno su urađene i dekorisane srebrne drške noževa. Tu su još izloženi delovi nameštaja, narodna nošnja, životinjske kože, posuđe i tapiserije koje prikazuju scene iz lova.

Sir i vino

Poslednje večeri organizovan je muzički program gde je svako izveo pesmu iz svoje države. Druženje uz degustaciju najboljih francuskih vina nastavilo se do kasno u noć. Putovanje na Korziku, koja pruža niz mogućnosti za kvalitetan odmor, s drugačijim zakonima života i navikama neobičnog gorštačkog naroda, zaista je sjajno iskustvo.