Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 20

Ana i Miloš Sofrenović

Porodična radionica smeha i suza

Slavna glumica i njen mlađi brat, profesionalni igrač i koreograf, imaju harmoničnu mešavinu srpskih i engleskih gena, a njihova zajednička predstava Plej je ozbiljna verzija dečijih igrarija, kada su bili neodoljivi zabavljački duo uvek spreman da napravi pozorište u kući

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Marija Ćalić

Naziv njihovog zajedničkog projekta, koreo-drame Plej, nedavno premijerno izvedene u Beogradu, simboličan je. Sestra i brat Ana i Miloš Sofrenović nikad nisu prestali da se igraju zajedno, još otkad su bili deca. Odrastajući u porodici nesuđenih umetnika stalno su pravili minijaturne pozornice. Izvodili su svoje plesne i glumačke tačke, glupirali se i pevali ispred prozora u stanu na Novom Beogradu, pored starog gramofona, u dvorištima rođaka u Engleskoj i Škotskoj i na rođendanima. Bili su uigrani duo u čijem društvu nikom nije bilo dosadno. Takvi su još uvek, samo sad ne zabavljaju roditelje nego pozorišnu publiku i Aninu kćerku Ivu.
Za razliku od roditelja, postali su profesionalni umetnici. Ana je diplomirala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu nakon čega je uporedo razvijala glumačku i pevačku karijeru. Osim u domaćim filmovima i pozorišnim predstavama, pojavila se i u nekoliko popularnih engleskih serija za BBC i ITV. Glas je školovala kod Meri Hamond, šefa katedre za muzički teatar na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, a u januaru ove godine nastupila je u Karnegi holu u Njujorku sa kultnom američkom kompozitorkom i vokalistkinjom Meredit Monk. Miloš je diplomirao ples na čuvenom Laban centru u Londonu, i njegove koreografije su izvođene na London's Solstice festivalu, u londonskom pozorištu Bonnie Bird Theatre i u Singapore Art Museum.

Đuskanje ispred prozora
Nikad se nisu sasvim uozbiljili i uprkos donekle razdvojenim životnim putevima, nisu prestali da budu savršen tandem. Po fizionomiji se izrazito razlikuju, ali duhovno su zapanjujuće slični.
- Uvek su nas interesovale iste stvari i spontano smo dolazili do sličnih ideja. Kao nekad u dečijim igrama, sad se kroz poslovnu saradnju besprekorno nadopunjujemo - priznaje Ana. - Sve je počelo kad smo sa sedam godina krenuli da pravimo pozorište u kući. Nismo imali klasičnu scenu kao slavni umetnici poput Bergmana i Stanislavskog, bilo koji prostor smo za tren oka pretvarali u pozornicu. Jedan od naših omiljenih podijuma je bio klizavi parket ispred starog gramofona. Stan u kome smo živeli bio je gotovo sasvim obložen tepisima, što nas je nerviralo, ali to parče je bilo oaza gde smo mogli da stepujemo i igramo brejk dens. Puštali smo stare long-plej ploče i ludovali. Pošto smo stanovali na Novom Beogradu u zgradama popularno nazvanim televizorke, otkrili smo još jedan odličan vid zabave: đuskanje ispred prozora. Razvili smo sistem da noću otvorimo okna, ispred njih stavimo uključene stone lampe i odvrnemo muziku. Tako smo mogli da plešemo i istovremeno gledamo svoje odraze u staklu. Svako je imao svoj prozor, to su bila naša dva televizijska kanala.
Za kućne performanse ne samo da im nije bila neophodna prava pozorišna bina, već nisu mnogo marili ni za kostimografiju. Sve te propratne elemente bili su u stanju da izmaštaju.
- Obično bismo samo obukli nešto udobno - seća se Miloš - ali dešavalo se i da improvizujemo havajsku odeću. Pravili smo je u vikendici blizu Aranđelovca od peškira za plažu. Oko glave smo ih obmotavali kao turbane, a oko struka kao suknje. Dekor nam je uvek bio minimalistički, ali tačke su bile toliko kitnjaste da su stvarale privid raskoši u prostoru. Komad Plej je upravo takav. Na potpuno ogoljenoj bini izvođači plešu obučeni u jednostavne kostime, bez muzičke pratnje. Pokreti govore sve, u vazduhu iscrtavaju baroknu scenografiju. U predstavi nema ni reči, postoji samo jezik tela i zbog toga je naporno pratiti je, ne može svako da izdrži tu energiju. Na premijeri su dve devojke izašle iz sale. Pošto postoje samo jedna vrata, bile su primorane da pređu preko scene, pa je taj njihov poduhvat bio čista hrabrost. Hodale su uspravno, čime su pokazale da su iskrene i da ih nije sramota, zbog toga ih poštujemo i njihov potez ne smatramo uvredom. Svaki gledalac je bio na neki način animiran, niko nije ostao ravnodušan, a to je za nas najvažnije. Jedan od nainteresantnijih komentara je imala razvodnica koja je događaj pratila iza zatvorenih vrata. Bila je ubeđena da je čula neku melodiju, a to nije moguće jer muzike nije bilo.
Kao rođeni umetnici i zabavljači, čak i od dečijih rođendana su pravili spektakle.
- Englezi imaju sklonost prema društvenim igrama i to smo nasledili od majke. Deca su obožavala naše žurke jer su se odlično zabavljali, a niko nije odlazio kući bez poklona. Naše omiljene akcije su bile tombola, muzičke stolice i jedna igra koja se sastojala u tome da se s povezom na očima nakači rep magarcu nacrtanom na zidu.

Teret porodičnih želja
Majka im je Britanka, a otac Srbin, pa su odmalena navikli na dve otadžbine. Nikad se nisu opredelili za jednu.
- Geni su nam potpuno pomešani - kaže Miloš. - To je kao dramski sukob u pozorištu. U nama su ta dva porekla u stanju ekvilibrijuma, imamo englesku preciznost i hladnokrvnost, a sa druge strane, balkansku strast koja daje miris i ukus. I hemijski sastav nam je pola-pola. Nismo zimogrožljivi i odmalena smo navikli da se kupamo u Severnom moru, ali nismo baš ni onako izdržljivi kao Englezi koji usred zime nose letnju garderobu. Ponosni smo na obe kulture iz kojih potičemo. Kad nas pitaju da li smo Britanci ili Srbi, mi u stvari nemamo odgovor. Često su nas izdvajali zbog porekla, a mi nismo želeli da se razlikujemo. Najteže nam je padalo što su nam mnogi prijatelji odavde zavideli. Rođeni smo i odrasli ovde, a u Britaniji smo kao deca samo letovali. Jedno vreme smo oboje stanovali u Londonu. Ipak, ova sredina nam mnogo više odgovara za život. Ovde ljudi umeju da uživaju, ne razmišljaju samo o poslu već i provodu posvećuju ozbiljnu pažnju. U Englesku smo najviše voleli da odlazimo kao deca jer smo se dobro zabavljali, kupovali garderobu i igračke.
Vrlo rano roditelji su počeli da ih hrane kulturnim sadržajima pa su njih dvoje još kao osnovci vodili intelektualne rasprave o Šekspiru, Tarkovskom, Bergmanu.
- Prvi smo u familiji postigli cilj da umetnost bude ono od čega živimo, a ne samo hobi - priča Ana. - Dugo nosimo veliki prtljag neostvarenih, porodičnih želja. Otkad znam za sebe, volela sam da pevam, a ne znam od koga sam nasledila glas. Mora da je neko u lozi bio talentovan pevač, ali to nikad nije pokazao. Ljubav i strast prema muzici sam nasledila od oca, a glumački talenat od bake. Kad je krenuo u prvi razred osnovne, Miloš je znao kako želi da se profesionalno bavi plesom, a ja nisam tako rano bila opredeljena.
- Samo to me je interesovalo i znao sam da će mi to biti zanimanje. Međutim, celo moje okruženje se bunilo protiv toga. Sprečili su me da odmah počnem da se školujem jer su pod uticajem sredine imali predrasude kako to nije za muškarce i da bi trebalo da se bavim nekim drugim stvarima. Na kraju sam ipak isterao svoje.