Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 20

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Zamiranje duše

Imam 57 godina, u braku sam 34, a na pitanje zašto, odgovor nisam našla, iako sam ga tražila svuda. Odrasla sam u strogo patrijarhalnoj porodici i još uvek mi u ušima odzvanjaju reči mojih roditelja: na ovom svetu je sve prolazno samo obraz, duša i ono što je dobro ostaju zauvek. A baš taj obraz sam izgubila u dvadesetoj godini, i to me još prati. Mada sam uvek bila lepa, dobra i imala mnogo udvarača, celog života sam se osećala kao krpa, ponižena, uvređena i odbačena.
Sa 18 sam se zaljubila u mladića koji mi je po mojim kriterijumima, u potpunosti odgovarao. Bio je nežan, osećajan, pažljiv i lep. Bila sam beskrajno srećna, ali ta sreća je kratko trajala i nestala kao mehur od sapunice.
Upoznali smo se na jednom putovanju i nastavili da se viđamo. To je bila platonska ljubav koja je trajala godinu dana, a onda smo odlučili da se verimo i na veridbi zakazali datum svadbe. Za tu priliku kupio mi je verenički prsten i sat koji sam ja odabrala. Veridbi nisu prisustvovali njegovi roditelji, jer on se osamostalio i živeo sâm pa je verovatno i o izboru životne saputnice odlučivao sam.
Posle veridbe, jednog vikenda, bez znanja mojih roditelja, otišla sam u posetu njegovima koji žive u okolini Loznice. Kada smo doputovali, on me je predstavio kao verenicu i buduću snahu. Njegova majka je burno reagovala što me je doveo, ali on se oglušio na njene reči rekavši da se ne meša jer on odlučuje. Nakon večere smo otišli da spavamo, jer sam bila ubeđena da će mi on biti prvi i poslednji. Tu sam izgubila nevinost, jako me je bolelo, da se više nikada nisam opustila i uvek sam u grču, mada je on bio pažljiv. Sutradan su njegovi spremili ručak, pozvali su i svoje kumove, naizgled je sve bilo u redu i popodne smo se vratili u Beograd. Već po povratku on je bio rezervisan, moji roditelji mi nisu oprostili što sam bez njihovog znanja otišla. Videli smo se još 2-3 puta, i on je počeo da me izbegava. Kako se približavala zakazana svadba, njega nigde nije bilo. Roditelji i ja nikada nismo imali priliku da se sastanemo s njim i da nam kaže razlog. Na kraju moji odlaze kod njegovih i oni kažu kako nemaju ništa protiv, ali on je odlučio tako. Jednog dana kada sam se vraćala s posla on me je sačekao, bez i jedne reči mi skinuo prsten i sat sa ruke i nestao. Tako sam se jadno osećala da sam pomišljala i na samoubistvo. Svakoga dana dve godine ja sam plakala i tugovala, muškarce sam prezrela, jer u svakom sam videla njega. A to skidanje prstena i sata, stavljanje u džep i njegov beskrupulozan odlazak nikada neću zaboraviti. Tada mi se činilo da se za mene svet srušio. Nerado sam odlazila na posao, nisam se nikom poveravala, prestala sam da se družim. Taj bol
mislim da nosim i sad potisnut negde u dubini duše. Pošto sam radila u trgovini, a moje radno mesto mu je dostupno, posle dvadeset godina od rastanka, ponovo sam ga videla, bio je sa ženom koja mi je bila okrenuta leđima, a taj izraz lica nikada neću zaboraviti. On je sijao od sreće što me vidi, bio je sav ozaren, a ja hladna kao stena nisam uopšte reagovala, bila sam zbunjena. Tada mu se žena okrenula i uputili su se ka izlazu. Primetila sm da ona ništa ne zna o meni.
Godine su prolazile i nakon tri godine od rastanka ja sam se udala za mladića koji je bio jako uporan. Sa njim sam izrodila dvoje dece i ispričala mu istinu o prethodnoj ljubavi, preko koje je on prešao jer me je mnogo voleo. Ali, u podsvesti to nije mogao da preboli, pa mi je pri svakoj svađi prebacivao - idi kod onoga što te je šutnuo. Mom bolu nije bilo kraja. U tom zajedničkom braku dosta smo postigli, izveli dvoje dece na put, oženjeni su i udati, a on i ja smo penzioneri i tek sada su naše različitosti došle do izražaja. Kad sve saberem, ja sam neispunjena, jer ipak sam maštala o drugačijem životu. Za sreću treba malo, ja sam zadovoljna malim stvarima, meni sitnice život znače. Moj muž je intelektualac, jako je vredan i pametan i okrenut je više materijalnom. Skoro smo imali najžešću svađu i on mi je rekao kako ne može da prežali što se oženio mnome, jer navodno neka žena mu je rekla: 'Da li znaš da je ona bila verena, pa je spavala s njm, a ti si pristao da se oženiš njome' mada je bio upoznat sa tim. Teško mogu da pređem preko te svađe, to mi je stalno prisutno u glavi da sam pomišljala i na razvod, jer ta poniženja ne mogu da trpim, a i ne zaslužujem ih. Iako imam 57 godina, ostala sam lepa i vitalna, i danas sam zapažena.
A posle te svađe sanjam moju prvu ljubav, mi smo ponovo zajedno, on me je zagrlio, beskrajno sam srećna i ispunjena i kažem mu: 'Ostao si isti, samo si se malo ugojio, a to je s godinama', zatim tako zagrljeni ulazimo u jednu prostoriju gde ima mnogo nepoznatih jer on želi da me upozna s njima, a na klupi moj sadašnji muž, loše obučen i zamišljen, sedi sam, a ja kažem: 'Šta će ovaj ovde?' i probudim se. To sve ispričam jednoj prijateljici i ona se zainteresuje za ceo moj slučaj, jer je poznavala mog prvog mladića, pronađe njegov telefon i nazove ga. Predstavi se i podseti ga na mene, čak je htela da se sastane s njim, ako on na to pristane samo da joj kaže zbog čega me je ostavio. Ja joj ne dozvoljavam da to uradi jer je oženjen i ima sina. Prijateljica i ja znamo sve o njemu, a on o nama ništa. Sada znamo i gde stanuje. Pitam se da li taj čovek ima savesti, i da li će mu ikad proraditi. Kako se on sada, posle 37 godina oseća? Samo bih želela da znam istinu zašto me je ostavio jer me to muči, ne mogu da spavam, oslabila sa i bojim se da ću se razboleti, jer otišao je bez reči objašnjenja.

Vaša životna priča, poštovana čitateljko, školski je primer toga šta 'nezavršeni poslovi' mogu da naprave od nas i naše sudbine. Pogotovu oni koji su se desili na samom ulasku u neku novu životnu fazu - u vašem slučaju na izlasku iz devojaštva i početku života odrasle žene. Kao neki mraz koji voćku taman spremnu za cvetanje - pokosi i zaledi. Zada joj veliku i suštinsku ranu od koje se ona nikad više ne oporavi. Ili barem vrlo teško i samo delimično. Ostane zauvek obeležena i žigosana tim nasiljem nad sobom i svojim najnežnijim delom, čak i kada te 'ožiljke' spolja više niko ne može da vidi. Drugi kažu: 'Dobro je, oporavila se. Prevazišla je taj udarac'. I na nekom nivou - to i bude tako. Ali unutra... Tu stara rana još uvek 'radi'. Kada se to desi ljudskom biću, onda ono (baš kao i vi) više nikom ne veruje, uda se samo formalno, ali svoju ljubav ne poklanja mužu, vraća se stalno na svoje ožiljke (koji još uvek krvare) i proganja sebe pitanjima: 'Zašto? Zašto baš mene? Gde sam to ja pogrešila? Čime sam ga oterala od sebe?' Kao da prolećnom mrazu pa i treba neki specijalan razlog da divnu voćku zaledi i - ode.
Istina je da su prva ljubavna iskustva važna za ceo naš budući emotivni život. Ako su lepa - pomognu nam da se otvorimo za ljubav i 'rascvetamo' od nje. Ako su traumatična - povrede nas i zgade za novo, i nekako bolesno fiksiraju za sebe. Zauvek nas privežu i ne daju nam dalje.
Potrebna je velika lična snaga i odlučnost da u svome srcu prekinemo te lance koji nas vezuju za naš stari bol. Da u sebi završimo taj prastari nezavršeni posao, ne očekujući naivno da onaj ko nas je tako ranio sada može biti onaj ko će nas izlečiti. Ponovno izlaganje istom 'prolećnom mrazu' nije regenerisalo ni jednu od onih koje je već jednom pokosio. Ako bi joj se ponekad ponovo i vratio, to bi moglo samo da je do kraja - dotuče.