Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 20

Moj dom: Vladan Lazarević

Vila na vetrometini

Ugledni kotorski advokat u staroj plemićkoj kući, koja datira iz sedamnaestog veka, čuva uspomene na burnu porodičnu istoriju, brižljivo vodi računa o baroknom nameštaju, a najsrećniji je kada ga posete kćerka Jelena i sin Vojin, poznati biznismen

Piše: Vesna Čađenović
Photo: Risto Božović

Skotorskog Trga od oružja, ulicom nadesno, stiže se do nešto manjeg trga, na kom se nalazi dvospratna kuća sagrađena od korčulanskog tesanca. Građevina poznata kao palata Pima je, posle velikog zemljotresa 1667. godine, podignuta za čuvenu vlastelinsku porodicu po kojoj je i dobila ime. Već na prvi pogled od ostalih u okruženju izdvaja je balkon, drugi po dužini na Jadranu, s dvanaest konzola, smešten iznad velike terase koja se pruža duž prvog sprata.
Kroz visoku kovanu kapiju, koju obezbeđuje moderan sigurnosni sistem, ulazi se u unutrašnje dvorište iz kog kamene stepenice, po kojima su nekada gazili najpoznatiji ljudi evropskih gradova, vode na spratove.
Debela, tamna drvena vrata na kojima se još nalaze božićne grančice lovora ničim ne nagoveštavaju skrivenu raskoš ove građevine koja je dom porodice Vladana Lazarevića, jednog od najstarijih i najuglednijih kotorskih advokata. Unutrašnjost palate je sasvim sačuvala sjaj minulih vremena, ali su domaćini iskoristili i prednosti novih tehnoloških dostignuća. Sa izvanredno očuvanim komadima baroknog nameštaja raspoređenim na tri stotine kvadrata, ručno tkanim tepisima i lusterima koji krase visoke, belo okrečene reljefne tavanice, lepo su se uklopili najnoviji stereo uređaj, kožna garnitura, stakleni sto za posluženje i druge sitnice koje elegantnu celinu čine izuzetno udobnom.

Njegošev krevet
Palata je sve do kraja osamnaestog veka pripadala čuvenoj porodici Pima, a 1850. ju je kupio poznati kotorski kapetan, brodovlasnik i trgovac Tomo Lipovac.
- Moja majka Nina potiče iz porodice Lipovac, a otac Filip mi je potomak kneževske kuće Lazarevića iz Grblja. Bio je lekar, i u vreme mog rođenja službovao je u Doboju, pa sam igrom sudbine rođen u tom gradu, mada sam imao svega desetak dana kad su me doneli ovamo - seća se gospodin Lazarević.
- Zahvaljujući tome što su nam i otac i majka poticali iz bogatih porodica, nas troje dece, dve starije sestre i ja, imali smo detinjstvo kakvo se samo poželeti može, što sam smatrao velikom privilegijom. Kao deca bili smo maženi i paženi od svih ukućana, ali daleko od toga da smo bili razmaženi. Red u kući se uvek poštovao kao i roditeljska reč. Nikada nas niko nije grdio, a batine su bile nezamislive. Bilo je dovoljno da roditelji malo povise glas, i za nas je to bila dovoljna kazna. Sestre Marina i Vjera i ja smo bili neobično privrženi jedni drugima i u detinjstvu, a i kasnije. Nije bilo toga što ne bih učinio za njih ili one za mene. Starija Marina je bila izuzetno lepa i vrlo osetljiva na svoju lepotu. Toliko da poslednjih godina života, kada se više nije osećala tako lepom, nije htela da izađe iz kuće. Istina, nije nam nikada priznala šta je razlog tog odbijanja, ali smo znali šta je u pitanju. Ona se školovala u Italiji, u Padovi, na jednom od najboljih liceja. Sećam se, prve godine kada je došla kući na letnji raspust sestri i meni je izgledala pomalo čudna sa svim onim manirima otmenih gospođica toga vremena.
Tokom velikih ratova palata je prilično ruinirana. U Prvom su u njoj bile smeštene prolazne trupe, a u Drugom je oštećena u bombardovanju. Deo dragocenosti koje su se tu nalazile zauvek je nestao.
Tomo Lipovac, koji je kupio ovu kuću, bio je prijatelj s mnogim poznatim ličnostima tog vremena, i oni su ga često posećivali. Do Prvog svetskog rata u kući je bio krevet na kome je spavao Petar II Petrović Njegoš.
- Taj krevet je nestao kao i mnoge druge stvari. Sećam se, kad smo se posle Prvog svetskog rata ponovo vratili ovamo, zatekli smo strahovit nered. Sve je bilo polomljeno, bunar u dvorištu pun smeća, a u prostorijama na gornjem spratu pronašli smo čak i leš jednog vojnika. Jedno vreme, početkom dvadesetog veka, ovde je bila nautička škola, a kuća je oštećena i u velikom zemljotresu 1979. godine. Tada je pukim slučajem preživela moja supruga Olivera. Samo nekoliko sekundi pošto je uspela da ustane iz kreveta, na jastuk na kom je dotad počivala njena glava palo je osam kilograma maltera s tavanice. Renovirali smo je za relativno kratko vreme, ali smo se u nju vratili tek posle šest godina. Za to vreme živeli smo u Perastu, u kući koju sam kupio 1961. i kojoj je u zemljotresu stradao samo krov.

Renoviranje uspomena
U takozvanoj odžakliji, čije zidove krase mnogobrojni portreti, smeštena je velika biblioteka od nekoliko hiljada knjiga, original brodska kasa sa jednog od poslednjih jedrenjaka Toma Lipovca, deo oružja koje je Vladanov otac doneo iz stare kuće Lazarevića u Grblju, i mnoštvo raznoraznih ukrasa, mahom iz osamnaestog veka. Poseban kuriozitet predstavlja kamin sagrađen u petnaestom veku. Ranije je u ovoj prostoriji bio salon, ali su Lazarevići odlučili da malo promene raspored.
- Velike prostorije s visokim tavanicama teško se mogu ugrejati, posebno zimi, pa smo ovu prilagodili našim potrebama - kaže osamdesedevetogodišnji advokat. - Kamin besprekorno radi i prva vatra u njemu zapucketa čim zahladi, još početkom jeseni. Uveli smo i etažno grejanje, pa je posebna milina sedeti ovde zimi, razgovarati, čitati knjigu ili jednostavno gledati televiziju.
Nameštaj u kući, izuzev tamnozelenog kožnog troseda i fotelje u odžakliji i još nekoliko komada u dnevnoj sobi i trpezariji, potiče iz osamnaestog veka.
- Uglavnom je to nameštaj u baroknom stilu, ali ima i delova napravljenih pre sedamdeset ili pedeset godina. Salon je, na primer, original barok. Dve fotelje, sto, kanabe i šest stolica, u stvari pet, jer sam jednu odneo na popravku, kupljeni su u osamnaestom veku u Trstu. U trpezariji oko okruglog, masivnog baroknog stola su stolice koje smo nabavili pre sedamdeset godina. Morali smo, jer je deo stvari tokom vremena pokraden, i trebalo je to nadoknaditi kako bi prostor bio i lep, i funkcionalan. Pri tom smo se trudili da ono što kupimo maksimalno bude u skladu sa onim što smo nasledili. Mislim da smo u tome uspeli. Čim sam počeo da zarađujem, postavio sam sebi zadatak da sa svakog putovanja donesem neku stvar koja je bi nadoknadila izgubljenu.
Iako je cela kuća puna starina, sve su u odličnom stanju. Za to je najzaslužniji Vladan.
- Nije lako sa starim stvarima. Ovu garnituru iz dnevne sobe hteli smo da presvučemo, ali da materijal i rad budu što je moguće više slični originalu. Morao sam da je nosim čak u Pančevo. Prvo sam je preneo do Bara, odatle vozom do Beograda, a posle kolima do Pančeva. To je bio jedini način, jer majstore za takvu vrstu opravki ovde nismo mogli da nađemo. Slično je bilo i sa slikama iz salona, nosio sam ih na restauraciju u Novi Sad, u Maticu srpsku. Slika Marija Maskarelija Okovani anđeo, jedna od meni najdražih, bila je prilično oštećena. Nakon što sam vratio garnituru sa popravke iz Pančeva, sinu i kćerki sam rekao: Ako možemo da nađemo nekog da nam ovde popravlja stvari, onda dobro, ako ne, ja više ovo ne mogu da radim.
Satovi i rukom rađeni tepisi muzejske vrednosti, stari više od sto dvadeset godina, izvanredno su očuvani i nalaze se u svakoj prostoriji palate.
- Uglavnom su kupljeni u Iranu ili Anadoliji. Veliki tepih u trpezariji je nabavljen u Anadoliji, ali najlepši su molitveni - kaže domaćin i pokazuje drveno klecalo u dnevnoj sobi iz osamnaestog veka, na kome se nalaze fotografije njegove dve unuke a ispod njega šareni tepih nevelikih dimenzija.

Ljubav kod oftalmologa
Venecijanska ogledala krase zidove svih prostorija palate, a bogato urađeni murano lusteri prelivaju se čudesnom svetlošću. Jedna od stvari na koju je Vladan Lazarević ponosan je engleski kredenac u trpezariji čiji su zidovi prekriveni ikonama, uglavnom Rafailovića škole.
- Gledao sam film na televiziji o životu engleskog kralja Edvarda i u jednoj sceni sam video isti ovakav kredenac. Odlično je očuvan, kao i druge drvene stvari, zahvaljujući jednostavnom receptu koji mi je otkrio jedan prijatelj: drveni nameštaj treba s vremena na vreme premazivati petrolejom. Taj jednostavan recept pokazao se vrlo korisnim. Čak i drvene škure, obavezan detalj na starim građevinama u Boki, tako se mogu zaštititi od propadanja.
Vladan Lazarević je posle završene klasične gimnazije u Kotoru 1935. upisao pravo u Beogradu i završio u roku. Kaže da je bio jedan od onih studenata koji tri dana lumpuju, a onda mesec dana ne izlaze iz sobe.
- Za vreme studija stanovao sam u garsonjeri, i uvek se kod mene okupljalo veliko društvo. Diskutovali smo o svemu i svačemu, pravili žurke. Beograd je bio zaista svetski grad. Posle je došao rat. Šest meseci sam bio u albanskom logoru, a nakon toga dve godine u italijanskom. Kada sam se 1946. vratio u Beograd, umalo nisam zaplakao. Nije bilo lako dobiti boravišne papire pa sam jedno veče spavao kod sestre, a drugo kod druga u Pančevu. U početku sam radio na nekoj građevini, a posle sam, uz pomoć prijatelja, položio advokatski pripravnički ispit i vratio se u Kotor. Bio sam mlad i ništa mi nije bilo teško. Otvorio sam advokatsku kancelariju. U to vreme je u Crnoj Gori bilo jako malo advokata i posao je cvetao, a kako je moj otac imao i neke obveznice, bavio sam se i berzanskim poslom. Putovanja po svetu nisu bila retkost.
Suprugu Oliveru, rođenu Beograđanku, upoznao je prilikom jednog boravka u glavnom gradu.
- Na žur koji se održavao u njenoj kući na Senjaku povela me moja drugarica. Tamo sam upoznao crnokosu, lepu devojku. Razmenili smo samo nekoliko uobičajnih rečenica i na tome se završilo. Vratio sam se u Kotor i sledećih devet godina niti sam je video, niti sam išta čuo o njoj. Onda sam doživeo saobraćajnu nezgodu. Povredio sam oko i otputovao sam u Beograd kod lekara. Čim sam ušao u ordinaciju, ugledao sam devojku koja mi je bila jako poznata. Setio sam se da je to lepotica sa žura. Dok mi je njena rođaka oftalmolog pregledala oko, ja sam razmišljao o prstenu koji sam video na njenoj ruci. Nisam mogao da dokučim da li je udata. Iako smo večerali u društvu njene rođake i njenog muža, na rastanku nije htela da mi da telefon. Posle sam ga nekako nabavio i počeo da je zovem, a 1959. smo se venčali u Beogradu.

Porodična riznica vina
Oliveri i Vladanu su najlepši trenuci koje provode sa svojom decom: kćerkom Jelom, sinom Vojinom i unukama Nađom i Ninom.
- Sina smo dobili 1960, a kćerku pet godina kasnije. Vojin je završio pravni fakultet, a kćerka istoriju umetnosti. Kao mala divno je svirala klavir, ali je kasnije odustala. Vojin je izvesno vreme bio drugi oficir na brodu koji je pripadao kompaniji jednog našeg prijatelja. Posle toga je počeo da se bavi biznisom, i bogu hvala, dobro mu ide. Stalno putuje. Izračunao je da je prošle godine dvesta dvadeset četiri dana proveo u hotelima.
Zavidnu kolekciju vina koju Lazarevići čuvaju u podrumu kuće u Perastu, gde borave dobar deo godine, počeli su da prave na neobičan način.
- Posle završenog fakulteta Vojin je radio kod mene kao pripravnik sa još dvojicom momaka. Naravno, kad bih im dao predmet, morali su da mi kažu šta su uradili, kako su prošli i da li su naplatili honorar, jer se to beleži u knjige. Tako je jedan dan došao i pričao mi šta je bilo na sudu. Saslušam ga i na kraju pitam: Mišo, sine, jesi li naplatio honorar? Eno ti ga u gepeku, odgovori mi on. Posle mi je objasnio kako se vraćao preko Cetinja i kako je čuo da tamo ima odličnih starih vina koja niko ne kupuje, pa je odlučio da za sve pare koje ima kod sebe kupi nešto od toga. Tako je počela da nastaje naša kolekcija ovog božanskog pića.
Iako im kćerka i sin žive u Beogradu, nekoliko puta godišnje cela porodica se nađe na okupu.
- Znam da su oboje zauzeti i da ne mogu da dolaze često, ali za Uskrs, Božić i krsnu slavu Svetog Nikolu obavezno je da se svi okupimo. To su tri datuma koje dosad naša deca nikada nisu preskočila, gde god da su se nalazila.
Kada se Lazarevići okupe, sve odzvanja od dečjeg smeha.
- Obe unuke su pomalo ljubomorne i obe istovremeno žele da meni i baki sednu u krilo. Nažalost, Olivera je poslednjih godina obolela pa se teže kreće, ali i unuke rastu pa nam je najlepše kad smo svi na okupu.