Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 14

Ok!
Broj 20

Ivana Žigon, Intimno

Zaslužila sam da budem srećna

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Branko Pantelić i Gloria arhiva

Oduvek je verovala u život pun iznena đenja i govorila da čezne za ljubavlju, a sve vreme ju je nesebično davala: likovima koje je tumačila u pozorištu i na filmu, roditeljima, prijateljima i prognanima s Kosova. I u sedmom mesecu trudnoće, tridesetosmogodišnja prvakinja Narodnog pozorišta i predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva Ivana Žigon je na Senjaku dočekala devojčice i dečake u belim odorama, svoje Kosovskee božure.

Kćerka glumačko-rediteljskog para Steve i Jelene Žigon je završila Fakultet dramskih umetnosti i još za vreme studija počela veoma interesantnu i uspešnu karijeru. Osim srpskog, govori ruski, engleski, francuski i italijanski jezik, a uči španski. Kroz uloge Koštane, Elize Dulitl, Nastasje Filipovne, Gospođice Julije, Dezdemone, Ledi Magbet, Devojke modre kose, stalno je tragala za ljubavlju ubeđena kako bez nje nema ni drame, ni života.
- Ljubav je verovatno najlepša i najfantastičnija kad traje van običnog života. Ali, što je čarolija udaljenija od njega, lakše ju je razbiti. Čak i o najfiniji saten ako je rođena u travi, o istinu ako je rođena u laži, o spuštene roletne, ako se navikla na zelenilo. Mogla bi se razbiti i na jednom pitanju, jer za nju ne postoji odgovor. Ona je tajna. Zato, pored sve moje težnje za fantastičnim, duboko u sebi znam, u stvari slutim, da je ljubav reč kamena, konkretna, postojana, i da se kao tigrica bori sa životom i njegovim principima.

Ali, lepotica duge crne kose, krupnih smeđih očiju i krhke građe o ljubavi prema muškarcima retko je govorila. Imala je tu sreću da pozorište i život meša kao neku vrstu koktela, govoreći kako ne zna da li je više dete nego žena, glumica ili dete, ili više žena nego glumica.
- U Parizu sam, na Monmartru, bez pratnje, pevala ruske, ciganske pesme. Prolaznici su se njihali u ritmu, i u šešir, osim novca, stavljali su mi ruže, priveske i kristalne figurice. Kad sam otišla na Edinburški festival, obukla sam kostim Elize Dulitl, kupila korpu s cvećem i delila ga ljudima na ulici.

Svojevremeno je organizovala dolazak u Beograd potomka slavnog ruskog pisca Fjodora Dostojevskog, na premijeru predstave Idiot u kojoj je igrala Nastasju Filipovnu.
- Poklonila sam se praunuku velikog književnika, Dimitriju Andrejeviču Dostojevskom. Zbog njegove suze u oku na kraju komada znala sam da godine mog rada zaista vrede, jer me je njegov pradeda Fjodor Dostojevski naučio da živim i da nema ničeg fantastičnijeg od realnosti života, ali i ništa dramatičnije od njegovih strasti.

Jača od politike
Ta strast se oseća u svemu što Ivana radi i u pozori štu, i van scene. Zbog nje joj se u teatru klanjao i aplaudirao

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.