Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 14

Ok!
Broj 20

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Neizlečivo

Radi se o meni i mojoj majci. Već šest godina ne živim sa njom i tatom jer sam postala ono što se zove 'svoj čovek’. Imam mali stan, posao u kome sam uspešna, prijatelje koji me vole. Volim to što radim i nije mi teško daradim i dokasno jer posle uživam u dobro obavljenom poslu. Reklo bi se da živim dobro, barem je meni tako u sopstvenom životu i sopstvenoj koži. Imam i momka s kojim mi je lepo. Ali tu je uvek ona, moja mama, da mi nešto zvoca i prigovara, kao da sam idiot ili malo dete. Stalno me kritikuje kako previše radim, kako se ne odmaram, da ne jedem kuvano, nisam išla na kontrolu kod lekara, da moram da smanjim tempo inače ću se razboleti, da se previše dajem... Zbog tih stalnih kritika muka mi je i da je zovem telefonom, ili da odem da jevidim. Neka druga majka bi bila ponosna što ima kćerku kao što sam ja, samo moja stalno ima neku primedbu irazlog za nezadovoljstvo mnome. Da li se to leči i šta da radim s njom i našim odnosom?

Ta se 'bolest' teško leči. Najčešće nikako. Jer obično spada u ono što se zove - materinstvo. A to je misija za ceo život. Čak i kade je 'mladunče' davno otišlo od kuće i postalo direktor ili predsednik države. Nije jasno da li majke ikad odlaze u penziju. Ili zauvek nastavljaju da vole i brinu. Čak i kada to nama više nije potrebno, niti važno. Kada nas već vređa što samo još one na ovom svetu ne mogu nikako da shvate kako smo porasle i da umemo odlično da vodimo računa o sebi.
Tako da - ne. Ne verujem da će se ona uskoro 'izlečiti'. I da će prestati da brine za vas. Očigledno je da i dalje želi da vas zaštiti, a to je divno i dirljivo. Bez obzira na to što vam više nije potrebno.
A šta vi da radite s njenim primedbama i kritikama na vaš račun? Odbacite 'žaoku', a primite poruku. Jer ona govori o njenoj ljubavi za vas. A to se ne odbacuje. To - ne.

Sva pogrešna pitanja

Suprug i ja smo u braku 25 godina i imamo dvoje dece. Oboje smo intelektualci, zaposleni. Prošli smo kroz mnoge teške periode, lepe i manje lepe stvari su se smenjivale, kao što to već u životu i bude. Izbegli smo za vreme rata i uspeli da sve pokrenemo iz početka, i uglavnom rešimo materijalni status. Moj suprug je otvorio privatnu firmu i mnogo vremena posvećuje poslu. Ja pored mog posla svu pažnju i sve vreme posvećujem porodici. Mogu da kažem da imam divnu decu kojom se ponosim i da sam do pre nekoliko meseci bila zadovoljna i ispunjena. Možda mi je nedostajalo to što nemam nekoga van porodice, prijatelja s kojim bih mogla da razgovaram. Veoma sam zavisna od supruga, navikla da se oslanjam na njega i da on rešava sve probleme.
Pre nekog vremena primetila sam promene u njegovom ponašanju. Nije mnogo trebalo da posumnjam i definitivno shvatim kako se viđa s drugom ženom. Pokušala sam da razgovaram s njim, međutim, njegov jedini odgovor je bio da je sve u redu i da ne postoji niko drugi. Ipak sam znala da krije od mene istinu. Osećala sam se poniženom, odbačenom, nisam mogla da spavam noćima, a nisam znala šta da preduzmem i kako da se ponašam. Nakon insistiranja na otvorenom i iskrenom razgovoru, odgovor je bio: da, postojala je druga žena. Nije neobično da muškarci njegovih godina zbog seksa potraže vezu van braka. Međutim, kod njega to nije bio slučaj. On je već duže bio nezadovoljan mojim odnosom prema njemu. Osećao se zapostavljenim i nevažnim. Upoznao je atraktivnu, ambicioznu, uspešnu i razvedenu ženu, koja je na njegovu ljubaznost odreagovala pozitivno, počeli su da se viđaju a onda su se rodile i emocije. To je trajalo nekoliko meseci. Međutim, otkrivši šta se događa, promenilo se moje ponašanje prema njemu, a on je tada shvatio da mi je važan, i da nikada nije prestao da me voli. Morao je da odluči šta će i rešio je da prekine vezu u kojoj se ništa nije dogodilo 'osim' emocija. žao mu je što je obe povredio jer to nije želeo. Ja sam tek tada pala u pravu depresiju, iako sam pokušala da prihvatim njegovo objašnjenje, da razumom nadvladam tugu i bol. Nisam bila više ni u šta sigurna, nisam više ništa verovala. Zatim sam posle nekog vremena otvorila njegovu elektronsku poštu i pronašla pismo u kojoj joj objašnjava zašto je morao da prekine vezu, ali da je siguran kako je ona žena kakvu je sanjao čitavog života i da će je uvek voleti. U tom trenutku se moj svet definitivno srušio. Rekla sam mu neka ode kod nje i da želim razvod. On je reagovao veoma burno. Objašnjavao je da pismo nema veze sa istinom i da je samo želeo da ispravi način na koji je prekinuo vezu, jer ne želi da bude skot. Preklinjao me je da mu oprostim, da ne može da živi bez mene i dece, da će sve da uradi samo da mu oprostim. Dan je završio u hitnoj pomoći, sa dijagnozom - predinfarktno stanje. Nisam želela da budem odgovorna za posledice, pa sam na njegove neprestane molbe rekla - u redu, oprostiću ti. Da li sam zaista mislila ono što sam izgovorila, ne znam. Da li sam se prepala za njegovo zdravlje, ili činjenice da mogu ostati sama, nisam sigurna. U mojoj glavi je i dalje milion pitanja na koja ne znam odgovor. Kako da mu ponovo verujem? Kako je mogao da dozvoli da se tako nešto desi? Zašto je sa mnom? Da li zbog toga što ne želi da povredi decu za koju je veoma vezan? Gutam tablete za smirenje i spavanje i ponašam se kao da je sve u redu. A u mojoj duši je pustoš. On ne želi da pričamo više o tome, želi da sve zaboravimo, 'da preko tog groba zaraste trava' kako kaže. Nikako da raščistim u glavi šta u stvari želim. Mogu li i želim li da odbacim sve što sam godinama gradila - porodicu u koju sam uložila ceo život. Zbog čega sam toliko nesrećna, sada, kada je, 'ponovo sve u redu i na svom mestu'?

Vaše pismo, poštovana Nado, govori o tome zašto nije dobro kada je žena zavisna od svog muža i kada su joj na prvom mestu deca, a ne - suprug. Time ona, neminovno, postaje samo još jedno od njegove dece, često i 'najteže' jer je emotivno nesamostalna, zahtevna, stalno nezadovoljna. Tako ste i vi, poštovana čitateljko, odavno izgubili muško-ženski odnos sa svojim mužem i postali neko ko Mu nije partnerka, već samo majka Njegove dece. I onda je On sebi našao - ženu. Neku kojoj je važan, koja ne samo da ga gleda, već ga i vidi i čuje, neku s kojom je napravio i emotivnu sponu. A ne samo dugačku 'kilometražu' bračnog staža.
Emotivno ste se opustili i 'zapustili' u odnosu na Njega, okačili Mu sve odluke i odgovornosti, prestali da ulažete energije u vaš brak i odnos. Previše ste se prepustili inerciji i očekivanju da je vaš zauvek... Buđenje je bilo šokantno. I to je dobro. Očigledno je trebalo nešto jako da vam se desi kako bi vas trglo. Ali, bojim se da još uvek niste sagledali vaš stvarni problem i ono što je dovelo do njega. Već ćete do kraja života imati materijala da Ga okrivljujete i da mu ispostavljate račune za 'greh'. Zato i vaša pitanja na kraju pisma - nisu dobra pitanja. Sva se svode na Njega i Njegove krivice. Baš ni jedno o vama i vašem doprinosu odnosima u vašem braku. Opet ste na istoj poziciji - vi ste mali i slabi i on nije bio dobar prema vama. Opet ste krhka devojčica koja će ga - igrajući na kartu Njegove grešnosti i krivice - emotivno pritiskati i iscrpljivati do kraja života. I baš kao uvređeno i nadureno dete stalno ćete se vraćati u prošlost, nesposobni da se otkačite i krenete dalje. Baš kao neka mala devojčica. Nikako kao odrasla žena.
Ova situacija vam je nedvosmisleno pokazala kako je nužno da nastavite da rastete i po pitanju emotivne zrelosti. Da počnete da učite na koji ste način svojom pasivnošću bili, u stvari, aktivni kreator bračnih problema. Da sagledate jednom i svoje greške i odgovornosti za ono što vam se desilo. I da prestanete više da budete 'jadna žrtva' sopstvenog života.