Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 14

Ok!
Broj 20

Naš dom: Sanja Purić i Milan Božić

Život ispod kupole

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Marija Ćalić

Stan im je savršen za zabavu. Deca ga obožavaju zbog mesta za sakrivanje i gelendera za spuštanje, a odrasli zbog žurki. Prostor je doslovce slika domaćina. Sanja Purić, nekada zaštitno lice TV Politika i YU Info kanala, a sada stručnjak za odnose s javnošću u marketinškim agencijama JWT i Hill and Knowlton, njen suprug Milan Božić, profesor matematike i predsednik Upravnog odbora Telekoma, ali i njihov sin Dušan, eksperti su za dobro raspoloženje. Na svakom koraku je poneki kontrapunkt sređen s mnogo ukusa. Jedan od najupečatljivijih je starinski, nasleđeni nameštaj, smešten u ultramoderni prostor s mnogo sivih i belih izlomljenih geometrijskih površina. Bestidno su pomešani Čipendejl i haj-tek stil, tople i hladne boje, kablovi s rustičnim prostirkama. Arhitekte su bile pred nervnim slomom zbog njihovih kombinacija.
- Kad smo ušli u ovaj stan, to je bio prostor od pedeset kvadrata brutalno ispresecan hodnicima - seća se Sanja. - Onda smo otkrili tavan i odlučili da ga preuredimo. Angažovali smo Draganu Vasiljević i Aleksandra Vuju, sina i kćerku čuvenog arhitekte Paje Krunića, koji su se odlučili za ultramoderan dizajn. Bukvalno su nas molili da nabavimo nov nameštaj, ali ja nisam htela da ih slušam. Prenela sam sve što sam mogla iz kuće Milanovih roditelja. Kad sam završila s uređenjem, pozvala sam arhitekte na večeru. Mada su u početku bili skeptični, osvrtali su se oko sebe u čudu i na kraju mi odali priznanje. Izgledalo je kao da su sve te stare stvari stvorene da budu ovde.
Da je Milan odlučivao, u njihovom domu ne bi bilo nijednog rariteta, ali, dozvolio je Sanji da ispuni svoj hir.
- Sve staro bih bacio ili prodao - kaže domaćin. - Zakleti sam modernista. Mislim da svaka generacija treba da kupuje svoj nameštaj, pogrešno je biti okružen zastarelim predmetima, muzikom i knjigama. Majstori baroka i rokokoa su pravili sjajne stvari, ali to su bila remek-dela u njihovo vreme. Ipak, nimalo mi ne smeta Sanjin izbor. Ima stila, i njena fuzija starog i novog je besprekorna. Ne verujem u različitost ukusa, postoji samo dobar i loš.

Uspomene živih boja
- Milan se nije mešao u uređenje prostora - priča Sanja. - On je zadužen za pravljenje nereda. Zahvaljujući njemu stvari nisu na svom mestu i zidovi su žuti od duvanskog dima.
Sanja je uspela da opovrgne tradicionalnu zabludu o neprijateljskom odnosu između svekrve i snahe. Milanovu majku je volela kao svoju i zaljubila se u njene stvari. Osim za nameštaj, uspela je da se izbori za njen nakit i tipično ženske predmete kao što su ukrasne kutije.
- Njih ima na sve strane i nijedna nije prazna. Nasumično sam u njih stavljala sitnice, pa ni sama ne znam šta se u kojoj nalazi. Iskreno sam volela Milanovu majku i zato sam odlučila da njen duh uselim u stan. Sređivala sam njenu kuću kad je umrla i našla mnogo lepih stvari. Nije me mrzelo da pretresem i tavan. To je za mene bilo ostrvo s blagom. Čak sam prisvojila i jedne stare cipele s početka prošlog veka.
Neki kultni komadi nisu uspeli da nađu svoje mesto, iako je stan velik.
- Nismo našli mesto za kaljevu peć. Vrlo je stara, izrađena u Češkoj, u srebrnastozelenim tonovima. Izdržala je bombardovanja u stanovima u Brankovoj i u Kralja Petra gde je moja porodica nekad živela - priseća se Milan. - Tu katastrofu gotovo ništa nije uspelo da preživi, ali peć je nekim čudom opstala. Mnogim nasleđenim stvarima zaboravili smo istoriju, ali se zato odlično sećamo priča o onima koje nikad nisu dospele u naš posed. Tako Sanja večito tuguje za jednim koferom koji je moja baka izgubila u jednom od bombardovanja. Imala je dva ista: u jedan je spakovala odeću, u drugi nakit. Kad je počela uzbuna, imala je vremena da ponese samo jedan. Mislila je da je spasla onaj sa zlatom, ali greškom je odnela drugi.

Tajna ženskog salona
Jedna čipendejl komoda je postala mali porodični oltar.
- Ona je moj omiljeni komad nameštaja jer je dokaz da su ljudi nekad umeli da uživaju - kaže Sanja. - U njoj se čak i police izvlače kao fioke, a služe da se na njih stave posude s hranom koje ne mogu da stanu na trpezarijski sto.
U staroj vitrini su muzejski primerci posuđa, a odmah iznad nje, kao kontrast, jedna postmoderna umetnička slika. Tu se nalazi escajg koji je Milan dobio na rođenju i čaša sa grbom Obrenovića, a jedan poslužavnik je s posvetom kralja Petra.
- Obožavam da pijem kafu iz starih servisa. Često se služimo i srebrninom koju smo nasledili. Dešava se da izmislim naročit povod kako bih iskoristila neku posudu iz vitrine. Jedna od Sanjinih velikih fascinacija su pozlaćeni ramovi za slike. žao joj je da baci i one oštećene koji više ne mogu da obavljaju svoju funkciju, pa od njih pravi mini umetničke instalacije. Ređa ih jedne pored drugih i kombinuje s ostalim predmetima. Njena najlu đa kreacija je drugi, prikriveni deo gornjeg salona. Tu je Sanja napravila simulaciju prostorije za čitanje. U sredini je prastara komoda, iznad ogledalo, oko nje dve polomljene stolice prekrivene draperijama pa uvezane kanapom, a iza njih pozlaćeni ramovi za slike.
- Na tim stolicama niko ne sedi, ali preko puta je treća koju ponekad koristim. Vrlo je udobna i odmah iza je manja polica s knjigama, a pored veliki prozor. Tu volim da se sakrijem i čitam. Ukućani me teško pronađu kad se šćućurim na tom mestu, ponekad me zovu telefonom da bi otkrili gde sam.
Ipak, najveće dostignuće joj je ženski salon.
- Od najmanje sobe sam napravila kutak za drugarice. Tu su samo jastuci, prostirke za sedenje i izležavanje i veliko ogledalo koje optički povećava prostor. Ulaz je zabranjen svim muškarcima, uključujući Milana i Dušana. Mesto je namenjeno za ispijanja kafe i ženske razgovore, a kad sam sama, tu meditiram.
Tu držim kineske kugle za meditaciju, koje zvone kad se okreću u rukama, ali ako čovek postigne duboku koncentraciju, ne ispuštaju nikakav zvuk. Meni vrlo retko pođe za rukom da ih vrtim, a da ostanu nečujne. Pored vrata stoje crvene satenske cipelice koje podsećaju na one što je nosila Doroti iz Čarobnjaka iz Oza. Volim da putujem, a one asociraju na avanture.
Milanova radna soba ima dva stola, jedan za pisanje i drugi za kompjuter, kao i veliku biblioteku.
- Tu je i kutak za porodična znamenja. Na jednoj komodi su stare fotografije. Na njima su za današnja shvatanja neobični prizori. Jedan grupni portret nastao je na svadbi njegove bake. Svi za stolom su okrenuti ka objektivu i ozbiljnih lica gledaju u njega. Foto-aparat je tad bio sprava prema kojoj se gajilo veliko poštovanje. Odmah pored je otvoren zapisnik sa sednice Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije iz 1932, u vreme dok je njegov deda bio poslanik.
Kao u nekom starom zamku, ima mnogo tajnih skrovišta.
- Ima budžaka i ćoškova u koje čovek može da se zavuče i sakrije, a na sve strane su pregrade gde se mogu odložiti poverljivi spisi ili predmeti, a da ih nikad niko ne pronađe. Moja omiljena škrinja se nalazi u udubljenju pisaćeg stola za kojim radim. To je, u stvari, toaletni stočić s tajnim ogledalom.
Jedina prostorija u kojoj nema nijedne starine je Dušanova soba.
- Čim smo se doselili, Dušan je rekao: Mama, nemoj da mi uvaljuješ te stare stvari. Sam je uredio svoju sobu, a dozvolili smo mu čak i sitne nestašluke kao što je crtanje i lepljenje sličica po zidovima. Slobodu je zaradio dobrim ocenama u školi.
Za njega roditelji u šali vole da kažu kako je odrastao čim se rodio jer je toliko pametan da ih večito vuče za nos. Na svojim vratima je još kad je imao pet godina istakao ustav s pravilnikom o ponašanju na njegovoj teritoriji. Pored ostalog tu je zapisao da je zabranjeno: reći 'moraš', 'škola' i 'spremi', čuvati tajne od mene, dodirnuti bilo šta bez dozvole, jesti slatkiše a mene ne ponuditi, spomenuti domaći zadatak, kritikovati moj muzički ukus, prisluškivati pred vratima a da je dozvoljeno: ubaciti novčić u kasicu, najmanje pet dinara, i neograničeno hvaliti vlasnika sobe.

Fobija od majstora
Jednog leta u stan se doselila mala komuna Dušanovih prijatelja koji su tu toliko uživali da ih niko nije mogao ubediti da odu na more. Više im se sviđalo da se spuštaju niz metalne gelendere i kupaju u gumenom bazenu na terasi.
- Leteli smo niz gelendere dok nas roditelji nisu gledali - priznaje Dušan - a kad smo igrali žmurke, prevrnuli bismo celu kuću. Omiljeno mesto nam je bilo skrovište ispod stepenica, ali dečaci su ga se plašili, pa su redovno vrišteći istrčavali odatle. Devojčice su bile hrabrije, mogle su bez problema tu da čuče po tri sata, i bez muke su pobeđivale. Mnogi su želeli da hodaju po unutrašnjem rubu kupole, a neki i da odatle skoče. Jedva sam uspevao da sprečim takve pokušaje jer je obod od gipsa i polomio bi se čim bi neko stao na njega.
Čudesna kupola je najekstravagantniji detalj u stanu. Projektanti su im savetovali da je zazidaju, ali domaćini nisu hteli ni da čuju za tu mogućnost. Zbog vrtoglave visine imaju utisak da žive u zamku, a ne u potkrovlju stambene zgrade.
- Ali, zbog naših suludih arhitektonskih egzibicija zaradili smo fobiju od majstora - žali se Milan. - Za nas su oni najveće moguće zlo posle smrti i razvoda. Već dugo nismo krečili jer nemamo hrabrosti. Svakog proleća odlučimo da se poduhvatimo tog užasa, ali na kraju odustanemo.
Leti se presele na terasu i osećaju se kao u vikendici.
- Tu je leti urbani raj - kaže Sanja. - Brvnara na otvorenom s pogledom na krovove grada. Sve je ušuš- kano u cveće. Tek nedavno sam otkrila da imam talenat za vrtlarstvo. Da mi je neko pre deset godina rekao kako ću zavoleti taj posao, ne bih mu verovala. Kad sam zasadila prvu biljku, više me niko nije mogao zaustaviti. Čim je lepo vreme, izađem napolje i najmanje sat vremena pijem kafu, a onda još toliko provedem zalivajući biljke i čupajući korov. Zidovi su prekriveni drvenom lamperijom koju sam ofarbala u crveno, žuto i narandžasto. Ima mesta za veliki baštenski sto, stolice i ležaljke. U junu, kad otvorimo sezonu, praktično cela porodica živi tu.